Audio CD

... ili muzika u pokretu

Već danima premotavam po glavi sta je to sve muzički obeležilo poslednjih par meseci. Mojih par poslednjih meseci, potpuno subjektivno i nevezano za bilo kakve globalne trendove. Kako je to uticalo na mene, da li je pozitivno, podižuće ili više introspektivno, intimno, usporeno ili samozapitano? Dobro, moram da priznam da postoje neka ograničenja - vremensko, jer kao sto rekoh, radi se o nekoliko meseci i uglavno bi trebalo da bude makar-kako povezivo sa događajima i ljudima oko mene, a opet, mora da ostane dosledno i prepoznatljivo u odnosu na sve ono, što bi uopšte moglo da se nađe po mojim policama za diskove ili po raznim hard diskovima.

Toliko silnog pretraživanja i preispitivanja, samo da bi se skupilo dovoljno reprezentativnih audio fajlova, koji će se pretvoriti u jedan old school audio cd. A onda će se taj cd zauvek preseliti u moja kola i uveseljavati me na već unapred isplaniranom putu. Dobiće i jedinstveno ime, ili po tom svom prvom putu ili po stilizovanom sadržaju ili nekad samo po mesecu u kome je nastao. Ne pravi se audio cd samo za put, nekada se dovoljno muzike, od koje ne zelim da se razdvajam i koju moram da imam stalno kod sebe, nakupi i za kratke vožnje po Beogradu.

Dugačak put je ipak pravi izazov, jer sadrzaj mora bar malo da se podredi tome da sigurnost na putu ipak važnija od plejliste, pa veliki broj meditativnih i ambijentalnih numera mora da otpadne. Naravno, to se sve empirijski naučilo, jer su svi saveti, tumačeni kao negativan stav prema mom izboru. Ali to je bilo još davno, kada se ta play-lista nije rezala po diskovima, već se nasnimavala na kasetu, jer je i kod mene bilo lagane evolucije u medijima koji mogu da ponesu muziku, slicne OVOM prelepom postu! Ali pošto sam i dalje nekako anahrona, pa i pored fm trasmitera u nekoj fioci, koji u teoriji može da ugura sve muzičke formate u čiste zvučnike auta, ja stvarno uživam da pravim audio cd-ove. Tako da je proslogodisnji komentar, posle sat vremena voznje i slusanja brizljivo odabranjih numera iz 2010 - "Utisajte malo radio", sa zadnjeg sedišta, ukazalo na sav apsurd i nerazumevanje! Jer nije samo stvar u izboru, već i u rasporedu pesama. Svaka play-lista ima svoj pocetak i kraj, sve ono sto nema radio program koji se slučajno zatekne na nekoj stanici sve dok se izveze dalje iz njenog opsega.

Takodje je empirijski utvrdjeno da prilagođavanje sadržaja play-liste putnicima sa različitim muzičkim ukusima, takođe ne donosi nista dobro, jer osim privremenog reda i mira na malom prostoru, već na sledećem putu, osim zabave vrednih komentara - "Ha, ha ovo je bilo za Žiku ili Miku", neće puno toga ostati. Sasvim je drugačije sa potpunim treshom koji, ma kako opskuran, jednom narezan na cd, preživljava svaki put i uvek istom jačinom uveseljava i skraćuje kilometre. Razni internet umetnici imaju svoje istaknuto mesto u audio kolekciji, a nekad se ceo disk napravi od sumiranog tresha koje se slušalo po raznim morskim ili planinskim selima. Na primer, Lady Gaga je dobila svoje počasno mesto u trash kolekciji na cd-u "Francuska", sa gomilom sličnih drugara uočenih na neverovantoj lokalnoj muzičkoj tv stanici, a to što je posle tog zimovanja ona postala planetarna zvezda, to je potpuno druga priča!

U isčekivanju najnovijeg puta, najnoviji cd-ovi su narezani. Saputnici su takođe odličili da doprinesu kolekciji, pa su sve kockice na svojim savršenim mestima!

Recycling Facts

Značenje po Mortonu Bensonu:
re•cy•cle [rij'sajkÁl] - ponovo iskoristiti, preraditi (kao sirovinu), reciklirati;

Odmah se i u definiciji vidi da ima prostora za različito tumačenje ovog pojma. Kao sirovina moze se upotrebiti bilo šta - od neke industrijske sirovine kao sto su bakar ili aluminijum, do nekih manje opipljivih pojmova kao sto su fajlovi, ideje, potrebe ili emocije. Sam proces može takodje biti veoma pozitivan, drustveno odgovoran, zelen. Može biti materijalno veoma unosan, koristan za pojednica, ali i za velike zajednice, ali kao i svaka druga aktivnost, može biti zloupotrebljen, loše protumačen. Recikliranje u nekom širem smislu može predstavljati svaku preradu otpada, svega onoga sto je već odbačeno i pokušaja da se od toga napravi nešto korisno. Ali i tu može da se signe na jako klizav teren, jer je prilično teško oceniti sta je otpad, a sta je korisno.

Da li je neka ideja vec postala otpad ili ne? Da li ona može da postane otpad? Da li može da se preradi, pa da se onda iz nje proizvede neka druga više upotrebljiva, opšte korisna ideja?

"We are told to remember the idea, not the man.
Because a man can fail.
He can be caught, he can be killed and forgotten.
But four hundred years later an idea can still change the world."

Da li se onda ideja kasnije reciklirala tj. preradila ili ona ne može da se preradi, jer se ne menja? Jos zanimljiviji odgovor bi mogao da se očekuje na pitanje da li može da se preradi neka emocija? Prepravi se, očisti se, sortira se, pa od neke otpadne ili pokvarene emocije, dobije neka korisna? Ili neka koja može drugacije da se upotrebi? Da li može da se upravlja istrošenim osećanjima kao što može sa starim papirom ili plastičnim flašama?

Eto, tako može da se zameni jedan pojam drugim, pa da se nad tim sastave svi potrebni odnosi. Možda je malo teže da se to vizualizuje, ali sa raznim pomagalima, može i to.

Kod 'malih' stvari recikliranje može biti veoma zabavno. Na primer, preturanje po zabačenim delovima ormana ili ostave, pronalženje zaboravljenih predmeta, njihovo ponovno korišćenje, sastavljanje, deljenje se prijateljima, predstavlja isto tako važno recikliranje. Čak se i stvari menjaju sa vremenom, od otpada do upotrebe i nazad. To je vec lakše za zamisliti! Ali i tu se vidi da nema razdvajanja predmeta i ideja, kroz svaku fazu promene proleti i neka ideja. A na kraju procesa transformacije, kada se dobije nova upotreba, neizbežno će biti propraćena nekom novom emocijom, od radosti postojanja ili deljenja do uzbuđenja ili strepnje i straha.

"But you cannot touch an idea, cannot hold it or kiss it.
An idea does not bleed, it cannot feel pain, and it does not love."

Život u hotelskoj sobi

Na službenom putu sam, 20 dana, smeštena u hotelu u kome se vrlo kratko zadržavaju ostali gosti, uglavnom turisti na proputovanju kroz Brno.

Dočekali smo i ispratili Japance, Kineze, Litvance, Italijane, Koreance, Poljake... Smešni su mi susreti u liftu, kad postanem svedok neke njihove fore: pričaju nešto, onda puknu od smeha, pa redom jedan za drugim ponavljaju istu reč (meni potpuno nepoznatu) i smeju se do suza.  E, onda se nasmejem i ja, kao u filmu „Lost In Translation“ (naravno da sam ja onda Skarlet Johanson, a što? J).

Zgrada hotela je ogromna, i kao još par sličnih u okolini, pravljena verovatno da podmiri potrebe brojnih posetilaca obližnjeg sajma. Ima četiri zvezdice, pristojnu unutrašnjost i dobru hranu.

Posle desetog dana mi, iskusni gosti hotela otkrivamo pravo lice usluga koje se tu nude. Na primer, skeniranje dokumenata je nekad džabe a nekad 4 evra po strani. Upoznajemo i život u Lobby baru koji ima uvek tri sigurna gosta, bolje reći domaćice. To su prostitutke, od kojih je glavna prodavačica iz hotelskog butika. Na njihovu žalost Lobby bar je slabo posećen...

Moja soba je na osmom spratu, na samom kraju dugačkog hodnika.

Namam ništa protiv hotela, ali duži boravak u istom je verovatno prijatniji nekome ko je na odmoru. Takvom srećniku dan je ispunjen provodom i opuštanjem, pa su mu sređeno kupatilo i namešten krevet lepa iznenađenja.

Nažalost, mi umesto peškira za plažu nosimo laptopove... Radimo duže i više nego u Beogradu, sa ljudima koje ne poznajemo, i koliko god ovaj prijatni grad ume da nas odmori i razveseli posle posla, povratak u hotel nije povratak u dom.

Dok se trudimo da kompletiramo sve redove iz jedne excel tabele koja je prethodno stigla svima na mejl (i naravno u toku rada dobila još sedam redova),  vidim da se i kolegama iz Češke ide na odmor, ponekad se našalimo, ali onako površinski. Ne dolazi se tako brzo do onog kad mi moj beogradski kolega opisuje kako se oseća kao da ga nosi reka i kako vidi ponekad obale, ali ne stiže ni da ih dotakne. Ili kad uzmemo slušalice - bubice, pa prislanjamo na grudi i kao oživljavamo se. E, nema sad toga, samo posao i bojenje excel polja u boje koje znače: urađeno, mi treba da, oni treba da, još samo ostalo da...

Nakon takvog uglavnom poslovnog radnog dana, ulazim u svoju hotelsku sobu. Prvih desetak dana ne primećujem da mi nešto smeta, ali kako dani prolaze shvatam da želim da oživim taj mali prostor koji će neko vreme biti moj dom. Peškiri su poređani kao u filmu „Sleeping with the Enemy“, krevet zategnut. Monotoniju besprekorno nameštenih kreveta remeti potvrda da je sobarica ljudsko biće. Kad spavam sa dva jastuka, ona ih stavi jedan na drugi. Kad spavam bez jorgana, ona mi ostavi samo čaršav za pokrivanje.

Uskoro se vraćam za Beograd, u svoj stan koji sam sredila  tako da mi je sve na dohvat ruke. Moja mama je trenutno u tom stanu, otišla je da ga obiđe i da poplaća račune. Setim se kako često kaže: „Prvo pravilo reda u stanu je da svaka stvar ima svoje mesto.“ Dobro. Evo neka u ovom hotelu mesto za moje stvari budu stolice. Tako ću da obeležim sobu, kad uđem da ne mislim da sam promašila sprat. J