четвртак, 03. октобар 2013.

Dijalozi


 
two fantastic characters
Ako ti pričas u krugovima, a ja ti odgovaram u trouglovima, kao dve fantastične ličnosti, možda se nikada nećemo razumeti. To nije isto kao da pričamo različitim jezicima, to je kao da pričamo različitim jezičkim metodama. Možda se i savršeno razumemo, pa zato i nastavljamo dalje taj zanimljiv razgovor, a možda samo unedogled pokušavamo tek da započnemo razgovor. Mozda ce neko doci da nas posmatra kad tako pricamo, pa će čekati da sazna o čemu je tu reč i onda tumačiti to što misli da razume. Ali pošto ima priliku da čuje samo reči, neće stvoriti puno vrednih zapažanja. Za samog posmatrača ta fina, teško uskladiva sredstva izražavanja ostaće nevidjliva.

Ako samo ja pričam, takodje će biti odredjenih problema u razvoju dijaloga, isto onoliko kao i u slučaju da samo ja ćutim i slušam. Verovatno i ne slušam, samo se pravim, jer ne želim da kažem šta stvarno mislim, ne želim da učestvujem. Ili mi sagovrnik ne odgovara, ili trenutak u kome se razgovor odvija.

Ja mogu da pričam i sama sa sobom. Mogu naglas, ili u sebi. Naglas je definitivno efikasnije, pošto je zgodno da završim i izgovorim svaku rečenicu i tako ispunim formu dijaloga. Ali to je uglavnom nepraktično, a javno totalno neprihvatljivo, jer se za razgovor podrazumeva sagovornik.

Mi mozemo i da pričamo tako sto jednom ja kažem nešto, pa sledeći put, posle neodredjeno mnogo vremena, ti kažeš nešto što se nadoveže na to prvo, tako da razgovor teče vremenski potpuno diskonutinualno. Mozeš da kažeš, ali i ne moraš, tj. ne moraš sada.

Učesnici uživaju, imaju vremena da smisle kuda dalje žele da ih razgovor odvede, da se vrate na one delove koje vole da čuju više puta, ali nikada ne znaju kada će imati prilike to da kažu. Mogu da kazu sve, bilo kada. Mogu dugo da se pripremaju za razgovor koji se nikada neće desiti, ili isto tako, da jako dugo vremena, ne kažu ništa. A sve vreme mogu da lebde u takvom, jedinstvenom savšrenstvu učestvovanja i trajanja. Mogu da iznova ponavljaju delove razgovora, da vežbaju različite načine prekida razgovora, ali sve u cilju što boljeg i intenzivnijeg nastavljanja.

To u svakodnevnom razgovoru, može da donese odredjene neprijatnosti, neshvatanja, nedorečenosti, jer je vremenska funkcija dijaloga, prilično na ceni, u opšte prihvaćenom značenju samog razgovora. Reči i vreme, upareni zajedno mogu dugo da traju, ali ako se prekinu, smatra se, proces se završava. Mogu da počnu ponovo, ali to je već sledeća priča  u sledecem trenutku.

Da se razumemo, tema razgovora je jedini, suštinski nebitan sastojak dijaloga. Tema je promenljiva, uslovnjena trenutkom i varljivim osećajem nekog očekivanog ponašanja, često stvorena iz straha od tišine.