Da nas stigne duša...

U jednom filmu, snimljenom na (ne)stvarno lepim mestima, ispričana je jedna isto tako lepa priča o tome kako treba zastati. Priča sledi...

Grupa naučnika otišla je u Meksiko i tamo unajmila lokalne nosače prtljaga da im pomognu da odnesu sve što im je potrebno do mesta koje istražuju. U jednom trenutku nosači su iznenada i bez objašnjenja stali i nisu želeli da nastave put iako su naučnici postali nervozni. Nakon pauze od nekoliko sati, nosači su lagano ustali i nastavili dalje. Njihov vođa je kasnije objasnio nestrpljivim naučnicima šta se zapravo desilo. Išli su prebrzo i duše su im zaostale, pa su zastali da ih sačekaju.

Prošle nedelje sam zastala i ja, uzela dva slobodna dana, četvrtak i petak, i tako sebi poklonila produženi vikend u Beogradu. A neiskorišćenih dana odmora imam, jer sam u 2010. godini odlazila uglavom na poslovna i unutrašnja putovanja.

Na prvom nivou čekalo me je provlačenje kroz gradsku vrevu i zaobilaženje užurbanih radnih ljudi. U Beogradu je uvek u sred dana gužva u gradu, svi mnogo žure i prave se kao da su krenuli na vreme. Gost iz neke druge priče bi rekao da privreda cveta. Na ovom nivou prepreke izgledaju mnogo opasnije u usporenom koordinatnom sistemu čoveka koji je uzeo slobodan dan.

Drugi nivo je počeo na praznoj biciklističkoj stazi. Ona je tu samo za nas. Za razliku od kompjuterskih igrica, ovaj nivo nije teži od prvog. Ali, slično kao u životu, kad pređemo na sledeći nivo i mislimo da smo pametniji i jači, shvatimo da su prepreke skroz drugačije i da moramo da se prilagodimo novim izazovima. Najveći problem na ovom nivou je vetar, koji menja i jačinu i pravac. Ali, kao što rekoh, lakše od prvog nivoa.

Treći nivo, pusta Ada, miriše pokošena trava, prazne ljuljalice u kafiću "Na kraj sveta". Ne rekoh da u ovoj igri postoji opcija za dva igrača, pa sam je ja u četvrtak igrala sa Fabrikom (tad je bio teži prvi nivo), a u petak sa Arijelom (drugi nivo definitivno teži). Od nezgoda, na trećem nivou može da vam se desi da ukoliko se dva igrača fotografišu „iz ruke“, jednom od igrača nedostaje neki deo glave na fotografiji, pa fotografisanje mora da se ponovi. Može i da vam upadne neki listić u kafu, ali od toga se ne gubi energija a ni život, naprotiv.

Slobodan radni dan se razlikuje od dana vikenda najviše po osećaju da je grad samo naš. A na mestima na kojima je vikendom haos, radnim danom vlada red, tj. zna se ko kosi a ko vodu nosi.

 

                    kosi                                        vodu nosi

 

Ako na kraju trećeg nivoa zatvorite oči na ljuljalici, i vidite šarenu mešalicu iz Arijelovog prethodnog bloga, može da se desi da vas ista hipnotiše, i kako Arijel reče: "rastavi i sastavi na nekom drugom mestu". To bi onda bio četvrti nivo, egzotičniji. Ali, opustite se, i tamo se zna. KOKOSI, a ko vodu nosi.

                 kokosi                                             vodu nosi

Slobodan dan je u redu, jer je tada sve u redu.

Bež

Mene bež asocira na nešto fino. Na one džempere od angore što su mojoj drugarici iz osnovne donosili roditelji iz Švajcarske. Podseća me na puding od karamele i na smesu za palačinke. Sav u bež je bio spa hotel u Bugarskoj u kom smo prošle godine jedna moja drugarica Ana i ja bile zbog skijanja i duševnog smirenja. Lepo se sećam kad je Ana baš taj vizuelni element iskoristila kao glavni argument u raspravi sa nekim bilmezima na recepciji: "Našli ste ovde da se napijate, derete i da vrtite turbo folk! Ovde u ovom BEŽ hotelu!!!"

Valjak treba da koriste visoki i snažni

Međutim, ove bež se razlikuju u mojoj memoriji ali ih sve zovem isto. I kada mi je Suncokret rekla da ćemo da krečimo u bež njenu spavaću sobu, sve ove varijante su mi se pojavile pred očima.

Četku koriste mali i uporni

Bež je inače dobila ime po pamučnoj tkanini koja se tako zvala a koja je bila u prirodnoj boji vlakna. Od onda, proširila se i na neke bliske i ne tako bliske nijanse a dobila i zanimljive, slikovite nazive:

• Beige (Hex: #F5F5DC) (RGB: 245, 245, 220)
• Cosmic Latte (Hex: #FFF8E7) (RGB: 255, 248, 231)
• Desert Sand (Hex: #EDC9AF) (RGB: 237, 201, 175)
• Ecru (Hex: #C2B280) (RGB: 194, 178, 128)
• French Beige (Hex: #A67B5B) (RGB: 166, 123, 91)
• Mode Beige (Drab or Sand dune) (Hex: #967117) (RGB: 150, 113, 23)

Mi smo krečile (bežile) bojom koja je kao Cosmic Latte samo malo žućkastija, baš kao dobra smesa za palačinke.

Mrežica za valjak je tajna ravnomernog nanosa boje bez mučnog curenja niz podlakticu i po podu

Noć je najbolja za ovakvu akciju iako profesionalni moleri vole da rade preko dana. Kada bojenje nije profesija, već meditativna aktivnost, noć joj je prijatelj. Nema uznemiravanja telefonom, promene svetla, ne vide se nepotrebni detalji (spavaća soba se uglavnom koristi noću) i što je najvažnije: nismo na poslu pa imamo vremena. Dobro je i to što se onda probudiš u sveže okrečenoj sobi.

Otupljivanje

Ima puno stari koje me muče, a sve su nekako povezane... a mogu da budu i komunalne. Svejedno je odakle ce da počne.

Sve mi je teže i teže da pratim bilo kakve vesti koje se tiču razvoja i planova za razvoj u ovoj Srbijici-štalici (tm by @Fabrika), naročito ako se govori o konkretnim, materijalizovanim rešenjima. Sa idejama je ipak kako-tako jednostavnija situacija - one se lakše probijaju kroz digitalne ili vazdušne kanale.

Potpuno mi je nadrealno gledanje nekog od domaćih tv programa na kome uzbudjene novinarke veoma ozbiljno saopštavaju da se planira izgradnja novog prešackog mosta, raspisuje konkurs za njegovo rešenje ili na primer završava izgradnja nekog parkinga. A ako se prošeta malo po okolini, začeprka prstićem, ispadne da je taj parking trebalo samo iscrtati, jer je to ravan krov lučkih skladišta stvarno izgradjenih pre drugog svetskog rata... I kako ja ne razumem to duboko uzbudjenje i razlog za ponos u 2011. godini, ostajem u dubokom utisku da pratim neki specijalni program za odrasle, ili u najbolju ruku loš školski program (za decu koja slabije uče). U oba slučaja ciljna grupa posmatrača ne sme da ima IQ veći od 100. Naravno da se ostavlje prostora i za one koji sami ocajnički žele da snize svoj IQ, da bi što lepše plovili kaljavom ali ružicastom svakodnevnicom.



Jednom sam slušala i jako lepo plasiranu reportažu o tome čemu služe GPS uredjaji u kolima, kako se koriste (ne baš kako rade) i da li je bolje imati ih ili ne. Shvatam da je to trebalo da bude edukativno, ali opet mi je utisak snižavanja IQ-a kod gledaoca preovladao. Eto taj utisak je bio veoma jak, tako da se i dan danas sećam te reportaže - možda je to u stvari i bila subliminalna poruka koju je gradska televizija posala, a ja sam samo imala muku da je rastumačim.


Prilikom jedne od prvih poseta Londonu videla sam, u podzemnoj železnici, plakat koji obaveštava da se te godine proslavlja sto godišnjica Pikadili linije. Osim uredjenja sistema transporta u gradu, to znači da stanovnici vec 3 generacije (koliko obicno stane u 100 godina) žive sa svešću o tome da je OK da se ide vozom kroz podzemne tunele, da postoje sistemi hodnika i stanica ispod grada i da je sve to za njihovo korišcenje i udobnije življenje. Da se moja baba nekom greškom rodila u Londonu a ne u BG, krajem 19 veka, taman bi porasla dovoljno da sama odlazi kod prijateljica na čaj novom Pikadili linijom, ili da ide vikendima u parkove van zagadjenog i prenaseljenog centra. Ovako je verovatno dovoljno napredno to što se ona ipak rodila u jednoj od vecih kasaba u okruženju, tako da je mogla to isto da radi tramvajem, koji je stajao jako blizu njene kuce. U njenom slucaju, to čak nije ni bilo toliko nepojmljivo drugačije, napredno je bilo i jedno i drugo, ali sta će ćemo sa danasnjicom?



Ove godine je vec 105 godina od otvaranja Pikadili linije, a ja sam tek sinoc, zahvaljujuci @Undertow74u shvatila famozni YouTube snimak sa/posle mitinga Napredne stranke. Videla sam ga ali mi nije bio smešan, jer ga nisam shvatala, a kada sam shvatila suštinu, onda mi tek nije bilo ni malo smešno. Nije mi bilo žao ljudi sa snimka, bilo mi je vise žao sebe, svoje babe, i svih onih koji ne žele da im se IQ sabija i smanjuje.

Nepojmljivost ili neuporedivost je sada malo izraženija nego pre 105 godina, evo i filma sa gradskim vestima koji to ilustruje:
http://www.bbc.co.uk/news/uk-england-12764741

Life is like riding a bicycle

Šta bi bilo kada bi većina ljudi koristila bicikl kao svakodnevno prevozno sredstvo?
Da li bi onda došli na ideju da bombarduju Libiju? Da li bi mlohavo čudovište moglo da rukovodi biciklističkim narodima? Da li bi se više smejali?
Ja sve mislim da su odgovori ovim redom: ne, ne i o da!



O tome koliko je bicikl dobar za kondiciju i koliko je ekološki "ljubazan" prema Planeti, nisam nameravala da pišem. Ali jesam o tome koliko i na koji način volim bicikl.

Volim da ga koristim kao prevozno sredstvo, jer se uobičajena trasa pretvara u najlepši deo radnog dana. Idem dovoljno brzo, da stignem da vidim više poznatih ljudi i dovoljno sporo i bez zidova i stakala, da ih lakše primetim, a stignemo da razmenimo i osmeh ili 2 rečenice.

Volim da ga koristim i za razonodu. Čim sednem na bicikl, menja mi se ugao gledanja na okruženje. Viša sam za 20-ak centimetara, slike se brže smenjuju, teren osećam intenzivnije (učim koje su ulice strmije), počnem da primećujem strujanja mirisa i vetra, poželim da istražim nove putanje i skrivena mesta...

Kad vozim bicikl, zaista osetim da sam slobodna. Sve što ga pokreće je moja energija i volja.

Dodatak sa BG ulica (za one koji misle da samo kamikaze voze bajs po Beogradu):
sve je više biciklista a automobili jedva da se kreću u vreme saobraćajne gužve, tako da uz razuman oprez, malo kreativnosti u pronalaženju najbezbednije trase, vožnja može da bude iznenađujuće anti-stresna. Povišen oprez je potreban kada se primeti taksi vozilo (čak i kad stoji mirno) kao i automobil parkiran na kolovozu (ako nekog ima unutra, može naglo da odluči da otvori vrata).


Najlakše i najlepše je deliti savete i filozofiju drugih, tako da ne mogu da odolim izazovu:

Life is like riding a bicycle - in order to keep your balance, you must keep moving. ~Albert Einstein

It is by riding a bicycle that you learn the contours of a country best, since you have to sweat up the hills and coast down them. Thus you remember them as they actually are, while in a motor car only a high hill impresses you, and you have no such accurate remembrance of country you have driven through as you gain by riding a bicycle. ~Ernest Hemingway

When the spirits are low, when day appears dark, when work becomes monotonous, when hope hardly seems worth having, just mount a bicycle and go out for a spin down the road, without thought on anything but the ride you are taking. ~Arthur Conan Doyle