Stvarna okolina

Nadrealnost raste kako se udaljava iz centra ovog realnog grada. Sve što se nalazi po obodima admistrativne celine jednostavno nosi tu (davljeničku crtu) nepredvidljivosti i sve-je-moguce stvarnosti. Tu su talasi sreće razorni, a oni i sami po sebi postoje, za razliku od uštogljene svakodnevnice centra. Kao što u nekim ruskim klasičnim romanima sneg uvek provejava u novembru, kada glavni lik želi da se dogovori sam sa sobom i prošeta po tek opisanom idilicnom pejzažu, tako po tim ivicama, lelujaju trenutna prijateljstva, totalna solidarnost i razumevanje. Obično me velika muka natera da u cik zore poželim (uz veliku silu) i sama da zalelujam tim predelima, da ostetim tu energiju meteža, oronulosti i prisnosti sa nepoznatima karakterima. Više ne mogu ni sebi da objašnjavam da je to što mi se dogodi stvarno, da nije fikcija mudro osmišljena u udobnosti tople sobe, da nije sumanuti izbor zvezda iznad ili koncentracija niza 'onako', polu loših ili totalno loših odnosa ovih ili onih dešavanja.

Ako je još pre više decenija utvrđeno da u određenom, svedenom podrumu, na južnoj hemisferi postoji tačka koja sadrži sve ostale, onda je sasvim moguće da ovde, u rubnim delovima grada postoji tačka koja odbija realnost. I nije neophodno da se prođe bas kroz dugu da bi se to utvrdilo. Možda pomaže verovanje da Wallis stvarno voli Gromita i ako to ne pokazuje uvek, jer i on veruje da se to podrzumeva.

Ako se jednom desio spasonosni Homoseksualac, a drugi neki put samospoznajna provala oblaka, ne znači da će takva dešavanja prestati. Možda će se samo jednom ona dočekati spremno!

Struganje po nebu i zemlji

Najbolji su oni dani, slobodni, ničim uprljani, koji počnu kao besprekorno prazan list papira (bez linija i kvadratića) i onda se sami ispisuju i crtaju kao crteži nadrealističkog automatizma. Otvori se tako prostor beskonačnih mogućnosti koje se nižu jedna za drugom, a mi se, od orahove ljuske koja se vrti u skučenoj bari, pretvorimo u jedrenjak na otvorenom moru. Crtež koji na kraju "ispadne" iz ovog slobodnog nizanja, dobija počasno mesto u našim ličnim galerijama. I kao što slikar slika sliku a onda slika počne da slika slikara, ovakvi dani nas suptilno promene kao jedva vidljiv sloj u Photo Shopu.
Mogle smo, kao sav dobro organizovan svet, da detaljno proučimo vremensku prognozu, skinemo bezbedan broj epizoda serija koje volimo i divimo se grmljavini sa ušuškane pozicije. Užasnem se od pomisli da je moglo i tako. Jer ovo što je bilo umesto toga je upravo ono što nam je bilo neophodno.

Ostružnica - extreme ride - od nevinosti do samospoznaje i nazad

Naše planiranje pomalo podseća na ono u filmovima kada jedan lik kaže drugom : "Vidimo se posle podne." I uvek se nađu na određenom mestu u tačno vreme, a kako su to uspeli je kao nebitno za nas gledaoce.

Tako smo i mi juče. Na Adi. Iako nismo planirale da se tamo nađemo, znajući da će svakom drugom stanovniku grada pasti ista ideja na pamet, tako je ispalo. Tri bicikla i roleri u omiljenoj letnjoj BG vikend košnici.

Par poznatih ljudi, mnogo onih za koje nismo ni slutili da postoje, limunade, kafe, sunce, krema za sunce za koju se lepe mace, naočare za sunce, majice na bretele...sve je počelo da se meša u šarenu kašu iiiii BAM! Kaže Arijel da je čula da postoji fin put do ostružničkog mosta tu blizu, pa da bi mogle malo da istražujemo.

Nevinost

Put je kao sa prvog časa nacrtne geometrije sa perspektivom. Prav i ravan. Sa jedne strane cveće a sa druge razni mikrosvetovi: svadbe, vodovod, skretanje za n(i)egde, deponija, seosko imanje. Kao još nenačeti horor film. Most je blizu. Stigle smo za oko 20 minuta uz zastajanja da nas stigne duša. Biciklista je bilo vrlo malo i to uglavnom onih koji bicikl koriste umesto autobusa 92 koji tuda prolazi.

Ispod mosta je nešto što liči na desni bubreg grada u kome se prerađuje sve metalno što njegovim građanima više ne treba. Par radnika premešta gomile zarđalog gvožđa sa jednog mesta na drugo.

3 u 1 (produkti prirode, ljudskog konstruktivnog rada i zuba vremena) sve na putu do Ostružnice

Ispod mosta je prava neformalna izložba metalurgije. Radnici nas posmatraju i odmah shvataju da smo pomalo slični. Sviđa nam se isto đubre. Oni ga premeštaju a mi ga fotografišemo. Nude nam da upale veliku vatru pa da se slikamo kao u hevi metal spotovima. Ded metal, treš metal, svit metal...svaki metal je fotogeničan metal ispod Ostružničkog mosta.

I njima je neko pažljivo zapakovao subotnji ručak da budu jaki kao gvožđe

Prizivanje tetanusa (prim. Arijel na obuću Fabrike)

Prevoz do samospoznaje i nazad (i tako u krug)

Samospoznaja

Kako se sve odvijalo kao u procesu nastanka nadrealističkog crteža sa početka teksta, tako smo spontano odlučile da krenemo. Sa obrenovačkog puta vidi se Beograd kao da je jasnom linijom odsečen od našeg ostružničkog referentnog sistema. Prve gigantske kapi kiše "pukle" su po našim golim leđima i glavama kao one bombe od papira iz osnovne škole. Izlomljene svetleće linije su zaparale metalno nebo (a sekundu pre je delovalo kao šećerna vuna). Sve priče o udarima groma i loptastim munjama su nam strujale kroz glave koje su bile najviša tačka u ravnici. Čežnjivo smo gledale retke faradejeve kaveze koji su zujali po putu pored nas. Čak smo se setile i da je za današnji dan "zakazan" smak sveta. A onda je počelo. Po nama se prosuo led. Ulazio nam je u oči i uši. Mešao se sa francuskom, lepljivom kremom za sunčanje a glavni sliv te kombinacije vodio je ka oba oka i pekao kao đavo. Čula sam Suncokret kako viče da pazimo na auto kao u "život piše drame". Nakon beskonačnih 5 minuta agonije, uspele smo da stignemo do restorana Mika Alas. Saundtrek za taj momenat je Drag od Placebo. Svi su bili pametni i suvi a mi lepe i mokre. Oni što su ostali kod kuće jer su pratili vremensku prognozu, i oni što su bili na Adi pa su ušli u jedan od milion kafića, i ovi ovde što su se dovezli kolima na subotnji porodični ručak, čak i jedna žena što je došla sa psom da ga vodi na plivanje, pa i dvoje zaljubljenih biciklista koji razumeju nebo i ne gledaju cveće i tešku metalurgiju ispod mosta - svi su bili pametni i suvi. Pogledala sam Suncokret, Arijel i MajuMaju i sad im tek kažem da sam pomislila kako su lepe ispod cirade kod Mike Alasa.
Ubrzo smo dobile jakne od osoblja restorana, vruću i fenomenalnu riblju čorbu i tople tanjire da ih stavimo u krilo da se zagrejemo.

Šta smo spoznali:

Ledeni grad koji ti bode kožu dok juriš na biciklu do prvog skloništa, tvojom se odlukom pretvara u fenomenalni spa tretman.
Ponekad je bolje da pogrešiš i da se neverovatno zabaviš nego da ti prođe dan u toplom i na suvom a ništa novo ne naučiš.
Dosadno je samo dosadnim ljudima.
Trilike mnoge neprilike pretvore u prilike (to smo već znali ali smo utvrdili na izuzetno teškom zadatku)

Šta smo prevalili (u brojkama)

Šta smo nacrtali

Life is like riding a bicycle

Šta bi bilo kada bi većina ljudi koristila bicikl kao svakodnevno prevozno sredstvo?
Da li bi onda došli na ideju da bombarduju Libiju? Da li bi mlohavo čudovište moglo da rukovodi biciklističkim narodima? Da li bi se više smejali?
Ja sve mislim da su odgovori ovim redom: ne, ne i o da!



O tome koliko je bicikl dobar za kondiciju i koliko je ekološki "ljubazan" prema Planeti, nisam nameravala da pišem. Ali jesam o tome koliko i na koji način volim bicikl.

Volim da ga koristim kao prevozno sredstvo, jer se uobičajena trasa pretvara u najlepši deo radnog dana. Idem dovoljno brzo, da stignem da vidim više poznatih ljudi i dovoljno sporo i bez zidova i stakala, da ih lakše primetim, a stignemo da razmenimo i osmeh ili 2 rečenice.

Volim da ga koristim i za razonodu. Čim sednem na bicikl, menja mi se ugao gledanja na okruženje. Viša sam za 20-ak centimetara, slike se brže smenjuju, teren osećam intenzivnije (učim koje su ulice strmije), počnem da primećujem strujanja mirisa i vetra, poželim da istražim nove putanje i skrivena mesta...

Kad vozim bicikl, zaista osetim da sam slobodna. Sve što ga pokreće je moja energija i volja.

Dodatak sa BG ulica (za one koji misle da samo kamikaze voze bajs po Beogradu):
sve je više biciklista a automobili jedva da se kreću u vreme saobraćajne gužve, tako da uz razuman oprez, malo kreativnosti u pronalaženju najbezbednije trase, vožnja može da bude iznenađujuće anti-stresna. Povišen oprez je potreban kada se primeti taksi vozilo (čak i kad stoji mirno) kao i automobil parkiran na kolovozu (ako nekog ima unutra, može naglo da odluči da otvori vrata).


Najlakše i najlepše je deliti savete i filozofiju drugih, tako da ne mogu da odolim izazovu:

Life is like riding a bicycle - in order to keep your balance, you must keep moving. ~Albert Einstein

It is by riding a bicycle that you learn the contours of a country best, since you have to sweat up the hills and coast down them. Thus you remember them as they actually are, while in a motor car only a high hill impresses you, and you have no such accurate remembrance of country you have driven through as you gain by riding a bicycle. ~Ernest Hemingway

When the spirits are low, when day appears dark, when work becomes monotonous, when hope hardly seems worth having, just mount a bicycle and go out for a spin down the road, without thought on anything but the ride you are taking. ~Arthur Conan Doyle

Sve je to isto...ulice, kuće, ljudi...?

Zašto Beograd nikad neće biti metropola a Srbija (progresivna) država?
(a nije zbog odsustva para i metroa mada bi to malo pomoglo)

Iskreno, ne znam da li bi ikada želela da posetim Bilbao i da li bi uopšte čula za taj grad da tamo nije jedno od arhitektonski i kulturološki interesantnih zdanja - Guggenheim. Možda me još više od same zgrade i njenog sadržaja oduševljava priča koja stoji u njenim temeljima. Ona je hrabra, razborita, luda i strastvena. Osamdesetih godina proslog veka, Bilbao je bio grad sa visokom stopom nezaposlenosti (oko 25 %), tradicionalne industrijske grane su bile u zastoju, centar grada je zauzimala prometna luka i vrlo teška saobraćajna gužva. Drugi problemi su uključivali nasilje ekstremnih Baskijaca, propadanje zgrada, zagađenje i veoma loš javni prevoz (poznato?). Primarni cilj gradskih vlasti je bio poboljšanje kvaliteta života građana a plan koji je osmišljen i način na koji je sproveden je ono što priču čini fenomenalnom. Pored vrlo bitnih elemenata koji direktno poboljšavaju i olakšavaju život u gradu (metro, prečišćivači vazduha i vode, kompleksi za zabavu...) kruna je bila avangardno i za neke kontraverzno arhitektonsko delo Frank Ghery-a koje je proglašeno jednim od najspektakularnijih dela u dekonstruktivističkom stilu. Ostale kulturne investicije su uključivale koncertne sale i "inkubatore" za mlade umetnike sa ciljem da se razvije kulturni turizam i otvore radna mesta u ovoj oblasti. Od otvaranja muzeja 1997. do danas bilo je preko 9 miliona posetilaca.

Guggenheim, Bilbao, Španija

Muzej je doneo nadu građanima, ujedinio političke partije i civilne organizacije oko regeneracije grada koja je još uvek u toku. Scenario liči na plan Velikog Štrumfa ili gradonačelnika Patkovgrada. Ovdašnji uštogljenici koji su se napajali na izvorima mudrosti po manastirima i brdima nebeske zemlje bi rekli da je to sve naivna priča. Čujem ih kako šište preko jutarnje rakije: "Ma kakav muzej, festival, hahaha inkubator za umetnike... narod nema leba da jede. Guši se u zelenim kontrolorskim prslucima u GSP-u...!"

Takve priče, poput ove iz Španije, u Beogradu se gase dok su još u fazi iskre. Činjenica da se one pričaju i pokreću i po Bg-gajbama samo svedoči o njihovom postojanju i jalovosti sredine u kojoj pokušavaju da porastu. O da, za Bilbao projekat su bila potrebna OO da se prepozna prilika i rizikuje za pravu stvar. Taj bitan sastojak ovde ne raste.

Cité du design, St. Etienne, Francuska

Kad smo već na relaciji Bilbao-Beograd, na pola puta je još jedna ongoing uspešna priča iz Sent Etjena, malog grada blizu Liona, koji je počeo da se gasi sa svojim rudnikom, industrijom oružja, bicikala i traka. "Krpeljčić" lionske tekstilne industrije danas izgleda kao najdosadnije mesto u Francuskoj koje se jednom u 2 godine pretvaralo u Grad Dizajna. Sve gradske ustanove, prodavnice, ulice, stanovnici su tih 20-ak dana u 2 godine disali i živeli dizajn. Ministarstvo kulture Francuske je ovaj napor prepoznalo kao šansu da se čitav region osveži i osnaži i pružilo mu je preko potrebnu logističku i finansijsku podršku. Sada ovaj bienalni projekat ima nameru da postane svakodnevica. Sećam se kako je sve počelo kao inicijativa profesora i studenata Fakulteta za dizajn u St. Etjenu. Kako su svi do iscrpljenosti volontirali, kako su dizajneri iz celog sveta gostovali po stanovima i kućama sentetjenaca...Moglo je sve to da nestane sa iscrpljenošću organizatora da se ovo dešavalo u kratkovidom krtičnjaku. Više o tome

Cité du design, St. Etienne, Francuska

Missing ingredient za podršku čarobnim i smelim idejama u Beogradu nedostajaće sve više i više, jer umiranjem svake iskre slabi šansa i rešenost da se pokrene nova a raste prostor za korovske novogodišnje "projekte", štalizaciju grada, smrknutije i autističnije izraze lica.


Dis-patch je možda mogao da bude nešto zbog čega bi ponekad mogla da se radujem kad se setim pesmice "Beograd ima balkone cvetne..." umesto što me uvek rasplače. Možda je mogao da sa leđa male grupe ljudi pređe na čvršće i jače temelje (onda je i zgrada jača i veća i privlači više ljudi, to zna Suncokret ali ne i onaj ko bi takođe to trebalo da prepozna). Eto, jedna vrata su se zatvorila u Beogradu. Prilično tiho, kao i uvek kad ostavljamo nešto lepo iza sebe. Druga će se otvoriti, kako kaže narod koji olako sebi prašta greške, ali samo da bi se ponovo, još tiše zatvorila.

Dis-patch Festival R.I.P. from Dis-patch Festival on Vimeo.

Kratka istorija klabinga u Beogradu (prvi deo)

Ne samo da je kratka, već i potpuno subjektivna i neekspertska analiza klabinga u gradu, koji se busa u svoja (ispucala) asfaltna prsa, da je grad sa najboljim noćnim životom u regionu a to znači, valjda, i u na kontinentu (ipak se region nekad zvao i Europe's playground).

Bright Lights

Nekad

Ovo "nekad" seže oko 2 decenije unazad, u period posle "zlatnih osamdesetih" za koje će rivju morati da napiše neko 10 godina stariji, jer bi ja samo mogla da prepričavam priče starijih braća i sestara društva iz školskog dvorišta.
Klabing sa početka pakla devedesetih je bujao samo (i samo) u određenim uslovima - dakle, morala je da postoji uža, šira i periferna ekipa oko klabera (termin klaber-ka tad nije postojao a ni termin klabing, što ne znači da ga nije bilo).
Uža ekipa - do 5 osoba - su oni ljudi sa kojima imaš sinhronizovan bioritam a znaš ih iz zgrade, kraja ili škole (oni malo iskusniji imaju užu ekipu "iz grada"). Sa njima se ne čuješ telefonom, skoro nikad, jer ste po ceo dan zajedno.
Šira ekipa - do 20 osoba - raspoređena na strateškim mestima - na primer: ćošak, štangla, gornji kraj, parkić... Sa njima se ponekad čuješ telefonom kada želiš pojedinačni kontakt. Inače, uvek ih pronalaziš na očekivanim mestima pa nema potrebe za specijalnim dogovaranjem.
Periferna ekipa - preko 50 osoba (zavisi od memorijskog kapaciteta i socijalnih veština) su poznanici šire ekipe i ljudi koje viđaš u gradu (danas klabingu) i znaš im bar nadimak i oni znaju (bar) iz koje si šire ekipe.
Ova tri sastojka su conditio sine qua non klabinga devedesetih u Bg.
Klabing se praktikovao skoro svakodnevno tokom školske godine a religiozno tokom raspusta na sledeći način: izađeš i uvek sretneš nekog.
Uvod u klabing se obično dešavao u bašti SKC-a odakle se instinktivno odlazi u siromašnu ali vrlo konkretnu Bg klabersku noć. Preko 18g ili vrlo sposobni na Akademiju, smarači i metalci na Mašinac, reperi u 3K, neki nedefinisani u KST, autistični nazad u parkić sa flašom nečega što se pije u krug, pravi praklaberi u Industriju... Pravi pankeri su svoj uvod imali kod dragstora u Nušićevoj a metalci kod Zagreba (Ruskog Cara).
Skroman zaključak bi bio da klabing nisu činila mesta već ljudi. Odvijao se i po ulicama, klubovima, parkovima, ćoškovima, dvorištima, gajbama...

Prvi armagedon

Vrlo brzo, Europe's playground se pretvorio u živi "igrokaz" Krvave bajke, rusku salatu užasa, a Bg klabing je dobio novi element: minsko polje. Preko puta Akademije nikao je hram za novonastalu struju - Zvezda (kako biblijski zvuči), teretana kru-presretači (daj neke pare, jesi ti peder, da li se vas dve zabavljate, iz kog si kraja, polomiću te ili polomim te bez ikakvog uvoda) su bezbrižni klabing pretvorili u dnevnopolitičko ogledalo. Filmovi, kasete, krov zgrade i neko malo alternativno pozorište i mesna zajednica su postali pravi elitistički klabing koji počiva na kapitalu onog prethodnog.

Drugi armagedon - The Final Cut

Za one koji su mislili da je kraj nastupio sa lošim programom klubova, dizelašima i opštom depresijom, drugi armagedon je prošao neprimetno. Za one koji nisu sasvim odustali, teletekst BK televizije je skoro nečujno obznanio krah. Studentski protesti sa kraja devedesetih - zamena za klabing tadašnjih studenata, je u tom nadasve jadnom teletekstu na strani 999 - kultura, pod naslovom Večeras u Beogradu, najtragičnijeg TV isprdka ikada i igde, nazvan Diskoteka Plavi kordon.
Bogoljub knows. Aj' sad svi po kućama.