Nadrealnost raste kako se udaljava iz centra ovog realnog grada. Sve što
se nalazi po obodima admistrativne celine jednostavno nosi tu
(davljeničku crtu) nepredvidljivosti i sve-je-moguce stvarnosti. Tu su
talasi sreće razorni, a oni i sami po sebi postoje, za razliku od
uštogljene svakodnevnice centra. Kao što u nekim ruskim klasičnim
romanima sneg uvek provejava u novembru, kada glavni lik želi da se dogovori
sam sa sobom i prošeta po tek opisanom idilicnom pejzažu, tako po
tim ivicama, lelujaju trenutna prijateljstva, totalna solidarnost i
razumevanje. Obično me velika muka natera da u cik zore poželim (uz
veliku silu) i sama da zalelujam tim predelima, da ostetim tu energiju
meteža, oronulosti i prisnosti sa nepoznatima karakterima. Više ne mogu
ni sebi da objašnjavam da je to što mi se dogodi stvarno, da nije
fikcija mudro osmišljena u udobnosti tople sobe, da nije sumanuti izbor
zvezda iznad ili koncentracija niza 'onako', polu loših ili totalno loših
odnosa ovih ili onih dešavanja.
Ako je još pre više decenija utvrđeno da u određenom, svedenom podrumu,
na južnoj hemisferi postoji tačka koja sadrži sve ostale, onda je
sasvim moguće da ovde, u rubnim delovima grada postoji tačka koja odbija
realnost. I nije neophodno da se prođe bas kroz dugu da bi se to
utvrdilo. Možda pomaže verovanje da Wallis stvarno voli Gromita i ako to
ne pokazuje uvek, jer i on veruje da se to podrzumeva.
Ako se jednom desio
spasonosni Homoseksualac, a drugi neki put
samospoznajna provala oblaka, ne znači da će takva dešavanja prestati. Možda će se samo jednom ona dočekati spremno!
Нема коментара:
Постави коментар