Da nas stigne duša...

U jednom filmu, snimljenom na (ne)stvarno lepim mestima, ispričana je jedna isto tako lepa priča o tome kako treba zastati. Priča sledi...

Grupa naučnika otišla je u Meksiko i tamo unajmila lokalne nosače prtljaga da im pomognu da odnesu sve što im je potrebno do mesta koje istražuju. U jednom trenutku nosači su iznenada i bez objašnjenja stali i nisu želeli da nastave put iako su naučnici postali nervozni. Nakon pauze od nekoliko sati, nosači su lagano ustali i nastavili dalje. Njihov vođa je kasnije objasnio nestrpljivim naučnicima šta se zapravo desilo. Išli su prebrzo i duše su im zaostale, pa su zastali da ih sačekaju.

Prošle nedelje sam zastala i ja, uzela dva slobodna dana, četvrtak i petak, i tako sebi poklonila produženi vikend u Beogradu. A neiskorišćenih dana odmora imam, jer sam u 2010. godini odlazila uglavom na poslovna i unutrašnja putovanja.

Na prvom nivou čekalo me je provlačenje kroz gradsku vrevu i zaobilaženje užurbanih radnih ljudi. U Beogradu je uvek u sred dana gužva u gradu, svi mnogo žure i prave se kao da su krenuli na vreme. Gost iz neke druge priče bi rekao da privreda cveta. Na ovom nivou prepreke izgledaju mnogo opasnije u usporenom koordinatnom sistemu čoveka koji je uzeo slobodan dan.

Drugi nivo je počeo na praznoj biciklističkoj stazi. Ona je tu samo za nas. Za razliku od kompjuterskih igrica, ovaj nivo nije teži od prvog. Ali, slično kao u životu, kad pređemo na sledeći nivo i mislimo da smo pametniji i jači, shvatimo da su prepreke skroz drugačije i da moramo da se prilagodimo novim izazovima. Najveći problem na ovom nivou je vetar, koji menja i jačinu i pravac. Ali, kao što rekoh, lakše od prvog nivoa.

Treći nivo, pusta Ada, miriše pokošena trava, prazne ljuljalice u kafiću "Na kraj sveta". Ne rekoh da u ovoj igri postoji opcija za dva igrača, pa sam je ja u četvrtak igrala sa Fabrikom (tad je bio teži prvi nivo), a u petak sa Arijelom (drugi nivo definitivno teži). Od nezgoda, na trećem nivou može da vam se desi da ukoliko se dva igrača fotografišu „iz ruke“, jednom od igrača nedostaje neki deo glave na fotografiji, pa fotografisanje mora da se ponovi. Može i da vam upadne neki listić u kafu, ali od toga se ne gubi energija a ni život, naprotiv.

Slobodan radni dan se razlikuje od dana vikenda najviše po osećaju da je grad samo naš. A na mestima na kojima je vikendom haos, radnim danom vlada red, tj. zna se ko kosi a ko vodu nosi.

 

                    kosi                                        vodu nosi

 

Ako na kraju trećeg nivoa zatvorite oči na ljuljalici, i vidite šarenu mešalicu iz Arijelovog prethodnog bloga, može da se desi da vas ista hipnotiše, i kako Arijel reče: "rastavi i sastavi na nekom drugom mestu". To bi onda bio četvrti nivo, egzotičniji. Ali, opustite se, i tamo se zna. KOKOSI, a ko vodu nosi.

                 kokosi                                             vodu nosi

Slobodan dan je u redu, jer je tada sve u redu.