недеља, 22. фебруар 2015.

Gosti

Poseban je onaj dan kada dolaze gosti. 


Tako je oduvek bilo. Gosti su dolazili "na velika zvona" kada su posebne prilike, od kada pamtim svet oko sebe. Tada su recimo rodjendani, ukućana ili igračaka, ili neki posebni praznici bili glavni izvori gostiju. To osećanje očekivanja i radosti, se nije promenilo ni mnogo, mnogo godina kasnije.

Taj naročit, optimističan osećaj isčekivanja, za nastupajući "dolazak gostiju" je ostao isti. Još kada se dogodi, da ima jako malo vremena da se pripremi za goste, a nekada i da se stigne do kuće pre njih, adrenalinski pojačan, uvećavao bi se užitak provodjenja vremena sa njima. Radost ugovorenog okupljanja petkom, kada se počelo sa odlascima na posao, se povećavala u odnosu na te specijalne dane iz detinjstva, pošto je shvatanje vremena počinjalo da se menja, da se smanjuje ili ubrzava.


Nova skala u uživanju sa gostima se vremenom izgradila. Gosti u stanu kada roditelji nisu u kući, gosti u svom prvom stanu, gosti u svakom sledećem, gosti za radni dan, gosti koji se čuvaju za vikend... Svaki dogovoreni susret ima odredjenu težinu, samo se okolnosti i njihova tumačenja povremeno menjaju. Recimo, dolazak dragih ljudi tokom leta sa udaljenih kontinenata, sada ima jačinu za broj veću od vidjanja sa prijateljima koji su tu u okolini, ili vidjanje sa prijateljima pre i posle svakog odmora, koje ima prednost u odnosu na one koji nikuda ne idu. Kratkotrajno izbivanje iz svkodnevnice uvek donosi neku dodatnu vrednost, pa onda te goste treba pazljivije ispitati i brže im pažnju posvetiti.


Iako, na prvi pogled protivurečno, velika radost nastaje i neposredno nakon odlaska gostiju. Obilje novih, razmenjenih informacija, utisaka tada stvorenih, uglavnom ulepšavaju to vreme i stvaraju materijal za dalju analizu. Da li je uzivanje veće u trenutku medjusobnog boravka na istom prostoru, u deljenju tog prostora fizički ili u uzajamnim pričama ili samim pojavama drugih, koje neko vreme traju, pa onda nestanu? Zauzimanje mesta u kome više likova zeli da se ispolji, koji su tako povezani u jednom trenutku, a onda totalno nepovezani u sledećem. Radovanje nekoj interakciji koja tada nastaje, koja može da bude teška dok traje, ili možda tuzna čim prestane da postoji, ili može da bude bezbrižna, površna ili veoma zamarajuća... Širok spektar zaostalih utisaka zavisi svakako od učesnika, ali na nekom simboličkom nivou, od kontakta dolazi do stvaranja novog osećanja, a tako i nade da ce se to ponavljati, kada nam se taj osećaj ne svidi, ili bas naprotiv, jako svidi. Interesantan put, od kontakta do trajanja.

Kad odu gosti, ostanu i nerazjašnjena pitanja. Da li su gosti poslužli da pojačamo naše sećanje, da pokušamo da zaledimo trenutak koji se upravo dogodio? Da li su oni potvrdili neki zbir realnosti o kojima smo pričali i ubedjivali se? Da li bilo kakva pomenuta aktivnost stvarno postojala pre price o njoj? Ili je bas to okupljanje gostiju na jednom mestu, predstavilo nepokorenu prazninu, ili sumnju da ne postoji ništa više od ličnog samovanja, duboko unutar svog unutrašnjeg sveta? Da li se sa gostima u blizini, činimo jedni drugima nesto bliži, ili baš time ističemo svoju jedinstvenost i želju da budemo sami? Ili možda želimo da smo samo malo manje sami nego inače? Različiti gosti, me podstiču na različita pitanja, a možda neki poseban gost donese i deo odgovora. Djavoli su u detaljima i trenucima kada gosti odu iz kuće!

четвртак, 3. октобар 2013.

Dijalozi


 
two fantastic characters
Ako ti pričas u krugovima, a ja ti odgovaram u trouglovima, kao dve fantastične ličnosti, možda se nikada nećemo razumeti. To nije isto kao da pričamo različitim jezicima, to je kao da pričamo različitim jezičkim metodama. Možda se i savršeno razumemo, pa zato i nastavljamo dalje taj zanimljiv razgovor, a možda samo unedogled pokušavamo tek da započnemo razgovor. Mozda ce neko doci da nas posmatra kad tako pricamo, pa će čekati da sazna o čemu je tu reč i onda tumačiti to što misli da razume. Ali pošto ima priliku da čuje samo reči, neće stvoriti puno vrednih zapažanja. Za samog posmatrača ta fina, teško uskladiva sredstva izražavanja ostaće nevidjliva.

Ako samo ja pričam, takodje će biti odredjenih problema u razvoju dijaloga, isto onoliko kao i u slučaju da samo ja ćutim i slušam. Verovatno i ne slušam, samo se pravim, jer ne želim da kažem šta stvarno mislim, ne želim da učestvujem. Ili mi sagovrnik ne odgovara, ili trenutak u kome se razgovor odvija.

Ja mogu da pričam i sama sa sobom. Mogu naglas, ili u sebi. Naglas je definitivno efikasnije, pošto je zgodno da završim i izgovorim svaku rečenicu i tako ispunim formu dijaloga. Ali to je uglavnom nepraktično, a javno totalno neprihvatljivo, jer se za razgovor podrazumeva sagovornik.

Mi mozemo i da pričamo tako sto jednom ja kažem nešto, pa sledeći put, posle neodredjeno mnogo vremena, ti kažeš nešto što se nadoveže na to prvo, tako da razgovor teče vremenski potpuno diskonutinualno. Mozeš da kažeš, ali i ne moraš, tj. ne moraš sada.

Učesnici uživaju, imaju vremena da smisle kuda dalje žele da ih razgovor odvede, da se vrate na one delove koje vole da čuju više puta, ali nikada ne znaju kada će imati prilike to da kažu. Mogu da kazu sve, bilo kada. Mogu dugo da se pripremaju za razgovor koji se nikada neće desiti, ili isto tako, da jako dugo vremena, ne kažu ništa. A sve vreme mogu da lebde u takvom, jedinstvenom savšrenstvu učestvovanja i trajanja. Mogu da iznova ponavljaju delove razgovora, da vežbaju različite načine prekida razgovora, ali sve u cilju što boljeg i intenzivnijeg nastavljanja.

To u svakodnevnom razgovoru, može da donese odredjene neprijatnosti, neshvatanja, nedorečenosti, jer je vremenska funkcija dijaloga, prilično na ceni, u opšte prihvaćenom značenju samog razgovora. Reči i vreme, upareni zajedno mogu dugo da traju, ali ako se prekinu, smatra se, proces se završava. Mogu da počnu ponovo, ali to je već sledeća priča  u sledecem trenutku.

Da se razumemo, tema razgovora je jedini, suštinski nebitan sastojak dijaloga. Tema je promenljiva, uslovnjena trenutkom i varljivim osećajem nekog očekivanog ponašanja, često stvorena iz straha od tišine.


петак, 27. септембар 2013.

Lilihip

objavljeno 10.4.2011.
(iako bi trebalo da se na suptilniji nacin resim spam traffic-a, koji se bas vezao za ovaj post, nekako mi se vise dopala ova, totalno nestrucna, metoda resavanja problema.)



Eto, ne da mi se da napišem jedan praktičan i veseo blog! Znam da je to mnogo prikladnije za ove prolecne i neradne dane, ali me nekako, sve što nije praktično i veselo preduhitri. Možda to ima veze sa mojom novom opsesijom gledanja domacih tv kanala, ili mnogo verovatnije, da je to jednostavno jedino što je stvarno i moguce!

Iako ovo nije mračno, nije ni malo praktično :-) Dok lagano nabavljam sličice za planirani primavera esej, vreme prolazi i razne druge slike se sakupe, sa namerom ili ne... Evo jedne koja me je posebno uveselia - sjajno ofarbane mešalice, koje se cakle i na drugoj obali Save.


Meni deluje da je zanimljivije raditi pored sarene mešalice, nego pored one stare, uobičajene - oker boje. Nisam sigurna da radnici sa druge obale Save, dele ovo mišljenje i da uopste obraćaju pažnju na način bojenja mašina ili sjučajno pojavljivanje Wili Wonka na gradilištu. U svakom slučaju, da u redu na semaforu ispred mene stoji jedna ovakava crveno-bela mešalica (pronadjite 3 komada na slici) - bas bih se oduševila, a naročito ako bi se ona stalno rotirala. Moguće je da bih time loše uticala na svoju koncentraciju i podsvesno se odvela u neku davno potisnutu prošlost. Dzinovska hipnotička spirala koja se ravnomerno okreće i vodi sve one koji su se zatekli u njenoj blizini, tamo gde su se jednom izgubili. Rastavljanje za neko bolje sastvaljanje.

субота, 22. јун 2013.

Sakupljanje



Postoje oni nejasni trenuci, kada se prepustim nabrajanju detalja, slika ili osećanja. Sadržaja koji su se desili negde određeno i ne toliko davno, ali koji se nisu u potpunosti definisali i rasporedili, po precizno označenim policama sećanja. Njih jednostavno nešto pogura, isto tako nejasno i nedorečeno. Recimo da je to pokusaj, da se taj haotičan niz detalja, obavije mojim črvstim stavom i otklonom prema prošlim dozivljaljima. A u slučaju neuspeha, nedostatka vremena, ceo proces kasnje lako može da se ponavlja i dorađuje. Nove stavke mogu da se dodaju, ili rečitije obrazlože, bez obzira na proteklo vreme.


- nepravilan oblik sa velikom reflektujucom povrsinom
- jaka crevena boja lišća, pomešana sa žutom i zelenom. istovremeno ili ne
- ravnica, praznina, livade i ambari, pa šarene sume i brda ničega u nedogled



- totalni kič koji svira ili žubori na ulici. kič koji napada
- salata, kupus i kelj po trotoarima
- moć, površnost, glupost
- moć, jačina, znanje, snaga ili sila


- arhitektura, estetika, oblik, sakupljanje
- trajanje, habanje, popravljanje
- visoke ravne ivice
- staklo i čelik


- beton sa otvorima za bilje
- potamnele cigle, protivpožarne stepenice, mračni prolazi izmedju zgrada
- gradska plaža, pesak, opet ta širina, oaza


- žurba, osmeh, fraze, pretvaranje, ulagivanje
- opšte razumevanje i veliko neshvatanje
- naivno veličanje posebnosti, inicijative, lazno predstavljanje
- ocekivana pravila ponašanja, bez individualnosti


- stalno usavršavanje, grčevito napredovanje
- razmišljanje, prebrajanje u sebi, pa ipak pozitivno reagovanje na doživljeno
- želja za ponavljanjem. iznova i iznova
- želja za većim deljenjem, kretanjem, učestvovanjem


Moj sasvim odgovarajuci upliv u takav "parfait mélange". Sav brz i u zurbi. Biti tamo i jos negde, svaki dan, po ceo dan. Boraviti u kuci, pricati sve redom ili u naletima, samo bitne stvari, sa dragim poznatim ili neocekivanim prijateljima. Ne postizati sve. Hodati, trcati, posmatrati, ponovo otkrivati. I svaki sledeci put ponovo doci, i sasvim drugacije svet oko sebe videti.