Sakupljanje

Postoje oni nejasni trenuci, kada se prepustim nabrajanju detalja, slika ili osećanja. Sadržaja koji su se desili negde određeno i ne toliko davno, ali koji se nisu u potpunosti definisali i rasporedili, po precizno označenim policama sećanja. Njih jednostavno nešto pogura, isto tako nejasno i nedorečeno. Recimo da je to pokusaj, da se taj haotičan niz detalja, obavije mojim črvstim stavom i otklonom prema prošlim dozivljaljima. A u slučaju neuspeha, nedostatka vremena, ceo proces kasnje lako može da se ponavlja i dorađuje. Nove stavke mogu da se dodaju, ili rečitije obrazlože, bez obzira na proteklo vreme.


- nepravilan oblik sa velikom reflektujucom povrsinom
- jaka crevena boja lišća, pomešana sa žutom i zelenom. istovremeno ili ne
- ravnica, praznina, livade i ambari, pa šarene sume i brda ničega u nedogled

- totalni kič koji svira ili žubori na ulici. kič koji napada
- salata, kupus i kelj po trotoarima
- moć, površnost, glupost
- moć, jačina, znanje, snaga ili sila

- arhitektura, estetika, oblik, sakupljanje
- trajanje, habanje, popravljanje
- visoke ravne ivice
- staklo i čelik

- beton sa otvorima za bilje
- potamnele cigle, protivpožarne stepenice, mračni prolazi izmedju zgrada
- gradska plaža, pesak, opet ta širina, oaza

- žurba, osmeh, fraze, pretvaranje, ulagivanje
- opšte razumevanje i veliko neshvatanje
- naivno veličanje posebnosti, inicijative, lazno predstavljanje
- ocekivana pravila ponašanja, bez individualnosti

- stalno usavršavanje, grčevito napredovanje
- razmišljanje, prebrajanje u sebi, pa ipak pozitivno reagovanje na doživljeno
- želja za ponavljanjem. iznova i iznova
- želja za većim deljenjem, kretanjem, učestvovanjem

Moj sasvim odgovarajuci upliv u takav "parfait mélange". Sav brz i u zurbi. Biti tamo i jos negde, svaki dan, po ceo dan. Boraviti u kuci, pricati sve redom ili u naletima, samo bitne stvari, sa dragim poznatim ili neocekivanim prijateljima. Ne postizati sve. Hodati, trcati, posmatrati, ponovo otkrivati. I svaki sledeci put ponovo doci, i sasvim drugacije svet oko sebe videti.

Putovanje

Može da traje samo pola sata, može 8 sati, ili još bolje punih 25 sati. Može danas i da počne i da se završi, te se lako, standardno i da izmeriti duzina, a može da traje tako da se iz sutra predje u dan posle, gde sat stvarno, nije od velikog značaja. Tada je nebitno kada se krenulo, već je izvesna jedino činjenica, da će se jednom negde stići.

Koliko god da traje, to specifično premeštanje sa jedne tačke u drugu, to putovanje, ima svoj bogat unutrašnji život. Ima poseban ritam, koji je ostaje da živi i kada se sam put završi i koji jasno utiče na svako sledeće putovanje.

Mogu da kreiram ceo put sama, da ga osmislim unapred, isplaniram svaki detalj i kilometar, pa da tvrdim da on zavisi od mene, ili da naprotiv, kupim kartu, pa tako samo učestvujem, tj. samo putujem. Ta razlika je suštinski nebitna, jer ce se izgubiti čim put počne. Ja ili neko treci, predstavljamo samo način na koji će se ispoljiti sve one iste osobine koje put sam po sebi nosi, onaj njegov, vec pomenuti, unutrašnji život.

Mreža puteva, tako bolno različita i specifična za entitete po kojima se pruža, uz svu prateću, takodje geografski zavisnu i raznovrsnu klimu - maglu, led, isijavanje; kao i medjusobne odnose onih koji su nekuda krenuli, čine samo jedan obavezan, realan nivo iz razvoja tog života. Onaj deo koji se vidi, koji bi trebalo da postoji, jer bez njega nije put nemoguć, već je samo unekoliko otežan, pa će utucaj na ono drugo, neopipljivo i mistično u životu puta i putnika, biti znatno umanjeno.

Odnos stvarnog i nestvarnog uvek postoji, samo zavisi koliko u čiju korist. Obično je to jedna od nepredvidljivosti, koja traži da se nastavi dalje, da bi se taj odnos možda izmenio, da bi se možda nešto drugo desilo, da bi se nadanje u drugačije ishode iz stvarnog zivota, prenelo u izdvojeni život puta. Taj nestvaran aspekt stvara sam putnik, svojom vezom sa kretanjem, sa promenom okolinom, sa stalnom željom da proširi granice svog saznanja i osećanja, da transcenduje svoje moći kojima vlada van puta. Tu on ima vremena da se poseveti sebi i da veoma empirijski uporedi sebe unutra, sa kretanjem oko sebe. Što se bolje poredi, to će više sebe otkriti. Uz to će mu i dužina poredjenja dobro doći, da onako uspavanog i nepripremljenog sebe, što dublje istraži i unapredi.

Estetska vrednost tog sagledavanja je jako rano uočena, pa je sveprisutna kroz razne vidove umetnosti, još od epskih Odisejevih putešestvija, preko opisa prelazaka beskrajnih ruskih stepa trojkom, do tipiziranih mačo, sazreo-sam-i-izgradio-se road movie-ja. No osnovna ideja koja se i tu uočava, je pokušaj da se odgovori na to da li je put mesto gde smo mi bolji, skoncentrisaniji i interesantniji? Da li smo takvi zbog samog puta ili zbog toga sto imamo priliku da se na neko vreme otrgnemo i u drugačijim okolnostima porazmislimo o onom mestu sa koga smo krenuli? A možda je to sve samo privid, veoma slikovit i živ, ali stvoren samo da bi nekako opravdao jednostavnu animalnu potrebu za kretanjem...

Struganje po nebu i zemlji

Najbolji su oni dani, slobodni, ničim uprljani, koji počnu kao besprekorno prazan list papira (bez linija i kvadratića) i onda se sami ispisuju i crtaju kao crteži nadrealističkog automatizma. Otvori se tako prostor beskonačnih mogućnosti koje se nižu jedna za drugom, a mi se, od orahove ljuske koja se vrti u skučenoj bari, pretvorimo u jedrenjak na otvorenom moru. Crtež koji na kraju "ispadne" iz ovog slobodnog nizanja, dobija počasno mesto u našim ličnim galerijama. I kao što slikar slika sliku a onda slika počne da slika slikara, ovakvi dani nas suptilno promene kao jedva vidljiv sloj u Photo Shopu.
Mogle smo, kao sav dobro organizovan svet, da detaljno proučimo vremensku prognozu, skinemo bezbedan broj epizoda serija koje volimo i divimo se grmljavini sa ušuškane pozicije. Užasnem se od pomisli da je moglo i tako. Jer ovo što je bilo umesto toga je upravo ono što nam je bilo neophodno.

Ostružnica - extreme ride - od nevinosti do samospoznaje i nazad

Naše planiranje pomalo podseća na ono u filmovima kada jedan lik kaže drugom : "Vidimo se posle podne." I uvek se nađu na određenom mestu u tačno vreme, a kako su to uspeli je kao nebitno za nas gledaoce.

Tako smo i mi juče. Na Adi. Iako nismo planirale da se tamo nađemo, znajući da će svakom drugom stanovniku grada pasti ista ideja na pamet, tako je ispalo. Tri bicikla i roleri u omiljenoj letnjoj BG vikend košnici.

Par poznatih ljudi, mnogo onih za koje nismo ni slutili da postoje, limunade, kafe, sunce, krema za sunce za koju se lepe mace, naočare za sunce, majice na bretele...sve je počelo da se meša u šarenu kašu iiiii BAM! Kaže Arijel da je čula da postoji fin put do ostružničkog mosta tu blizu, pa da bi mogle malo da istražujemo.

Nevinost

Put je kao sa prvog časa nacrtne geometrije sa perspektivom. Prav i ravan. Sa jedne strane cveće a sa druge razni mikrosvetovi: svadbe, vodovod, skretanje za n(i)egde, deponija, seosko imanje. Kao još nenačeti horor film. Most je blizu. Stigle smo za oko 20 minuta uz zastajanja da nas stigne duša. Biciklista je bilo vrlo malo i to uglavnom onih koji bicikl koriste umesto autobusa 92 koji tuda prolazi.

Ispod mosta je nešto što liči na desni bubreg grada u kome se prerađuje sve metalno što njegovim građanima više ne treba. Par radnika premešta gomile zarđalog gvožđa sa jednog mesta na drugo.

3 u 1 (produkti prirode, ljudskog konstruktivnog rada i zuba vremena) sve na putu do Ostružnice

Ispod mosta je prava neformalna izložba metalurgije. Radnici nas posmatraju i odmah shvataju da smo pomalo slični. Sviđa nam se isto đubre. Oni ga premeštaju a mi ga fotografišemo. Nude nam da upale veliku vatru pa da se slikamo kao u hevi metal spotovima. Ded metal, treš metal, svit metal...svaki metal je fotogeničan metal ispod Ostružničkog mosta.

I njima je neko pažljivo zapakovao subotnji ručak da budu jaki kao gvožđe

Prizivanje tetanusa (prim. Arijel na obuću Fabrike)

Prevoz do samospoznaje i nazad (i tako u krug)

Samospoznaja

Kako se sve odvijalo kao u procesu nastanka nadrealističkog crteža sa početka teksta, tako smo spontano odlučile da krenemo. Sa obrenovačkog puta vidi se Beograd kao da je jasnom linijom odsečen od našeg ostružničkog referentnog sistema. Prve gigantske kapi kiše "pukle" su po našim golim leđima i glavama kao one bombe od papira iz osnovne škole. Izlomljene svetleće linije su zaparale metalno nebo (a sekundu pre je delovalo kao šećerna vuna). Sve priče o udarima groma i loptastim munjama su nam strujale kroz glave koje su bile najviša tačka u ravnici. Čežnjivo smo gledale retke faradejeve kaveze koji su zujali po putu pored nas. Čak smo se setile i da je za današnji dan "zakazan" smak sveta. A onda je počelo. Po nama se prosuo led. Ulazio nam je u oči i uši. Mešao se sa francuskom, lepljivom kremom za sunčanje a glavni sliv te kombinacije vodio je ka oba oka i pekao kao đavo. Čula sam Suncokret kako viče da pazimo na auto kao u "život piše drame". Nakon beskonačnih 5 minuta agonije, uspele smo da stignemo do restorana Mika Alas. Saundtrek za taj momenat je Drag od Placebo. Svi su bili pametni i suvi a mi lepe i mokre. Oni što su ostali kod kuće jer su pratili vremensku prognozu, i oni što su bili na Adi pa su ušli u jedan od milion kafića, i ovi ovde što su se dovezli kolima na subotnji porodični ručak, čak i jedna žena što je došla sa psom da ga vodi na plivanje, pa i dvoje zaljubljenih biciklista koji razumeju nebo i ne gledaju cveće i tešku metalurgiju ispod mosta - svi su bili pametni i suvi. Pogledala sam Suncokret, Arijel i MajuMaju i sad im tek kažem da sam pomislila kako su lepe ispod cirade kod Mike Alasa.
Ubrzo smo dobile jakne od osoblja restorana, vruću i fenomenalnu riblju čorbu i tople tanjire da ih stavimo u krilo da se zagrejemo.

Šta smo spoznali:

Ledeni grad koji ti bode kožu dok juriš na biciklu do prvog skloništa, tvojom se odlukom pretvara u fenomenalni spa tretman.
Ponekad je bolje da pogrešiš i da se neverovatno zabaviš nego da ti prođe dan u toplom i na suvom a ništa novo ne naučiš.
Dosadno je samo dosadnim ljudima.
Trilike mnoge neprilike pretvore u prilike (to smo već znali ali smo utvrdili na izuzetno teškom zadatku)

Šta smo prevalili (u brojkama)

Šta smo nacrtali