2years

Drugi rodjendan se ne može nazvati jubilarnim, ali je meni i blogu od velikog značaja. Prvi skoro da je bio garantovan. Pravilan i očekivan, kao stavka u online formi - checked/unchecked, sa naglašenim ishodom checked. Ali veća radost nastaje kasnije. Rutina nestaje, kao i pocetna energija, pa se prava doslednost ocrtava tek u ovom drugom krugu!

U drugom srećnom rodjendanu :-)

Zapisi iz parka

Šta sve može da se radi u parku? A zašto mi je to bitno? Zašto želim da imam moj mali park? Pravim spisak sa aktivnostima, pokušajima objašnjenja.

Sama šetnja ili prolaz kroz park, može uvek da se desi, bez obzira na lepo ili ružno vreme, ali pored te univerzalnosti nema drugih vrednosti. Mnogo se brzo završi, nekako sve u žurbi, pa je sam park potpuno van fokusa. To se nekuda ide, a park je samo na putu, pa je bolje da sto pre prestane da postoji. Tada je sve osim parka bitnije, a on samo smeta. Ali intenzitet te smetnje jasno ukazuje na našu interakciju i važnost.

Mogu da sednem i napravim dodatne Zapise iz parka u parku. To sam baš volela da radim. Onda, posle nekog vremena mogu da dodjem na isto mesto, jer se parkovi obično ne pomeraju, i nastavim sa pravljenjem ili dopunjavanjem tih zapisa. I onda se setim svega što je bilo prošli put, pa tako, ustvari samo zamrznem neki trenutak, pogrešno misleći da radim nešto sasvim drugo.

Smetnja i transformacija kao aktivnosti, ali može i jednostavnije - mogu da gledam u tačku, da probam da se skoncentrišem, to uglavnom po suncu. Mogu da se pravim da nisam tamo gde bi trebalo da budem, ili potrošim neko vreme kada mi zatreba. Sve to naravno, može da se radi i na drugom mestu, ali je meni nekako najprirodnije da to bude baš park, kao ostrvo nečega drugačijeg, usred mora ulica i svakodnevnice.

To je u slučaju gradskog parka, ali ne treba zaboraviti ni parkove na velikim posedima, oko ponekog zamka, sada možda pretvorenog u muzej ili nekog prirodnog rezervata. Oni mi nisu dostupi u svakom trenutku, ali imaju iste osobine. I oni su svi ograđeni, isto su ostrva u sred nečeg drugačijeg. Ne slucajno je, na dalekom istoku, horaijima ostrvo u parku, tj. ostvro u ostrvu, mesto vecne srece dostupne samo besmrtnima. "Horaijima treba da se posmatra i kontemplira samo iz daljine". Slično su, cik cak mostovi po slicnim lokacijama, osim zbunjivanja zlih duhova, koji naravno idu ili plutaju samo pravolinijski; služili da podstaknu posetioce da uspore i bolje razmotre okolinu oko sebe. Da se uspori, da se razmisli, ili nekada ponešto, stavi na spisak u zapisu.

Parkovi imaju jasnu granicu. Tako da je opšte poznat trenutak ulaska i izlaska iz njega. Značaj toga, osim vežbanja ulazno-izlaznih aktivnosti, je u smanjenju slučajnosti. Postoji namera i postoji ulazak u ograničen prostor. Nešto slično lavirintu, zar ne? Mada baš potpuno drugačije, jer bi park mogao da bude izlaz iz lavirinta, a sve ono oko njega pokušaj da se izlaz pronađe. Niz pokušaja i grešaka. Try again. Fail again. Fail better.

BDay

Svako različito reaguje na činjenicu da vreme protiče. Iznenadimo se da je već taj i taj dan u nedelji, ili da je "opet vikend" ili poslednji dan u mesecu. Gomila detalja koje formiraju našu svakodnevnicu zamagli nam osećaj proticanja vremena koje je konstatno. Pojedina prirodna dešavanja oko nas na kratko na to podsete - promena vremenskih prilika, skraćenje dužine dana ili neki poseban datum, praznik ili sasvim lični povod - rodjendan.

Tada može da se zastane, porazmisli ili može da se ignoriše postojanje tih ključnih tačaka.

U oba slučaja se samo iskazuje velika nemoć da se na vreme utiče, ali su pristupi drugačiji - pozitivni, afirmativni ili negirajući. Pokušaj da se izdigne iznad situacije, da se zaokupi trenutnim problemom ili razvojem neke univerzalne ideje, koja će sama po sebi postati van vremenska je javni ili tajni cilj koji živi u svakom čoveku.  

Iz raznih manje ili više poznatih razloga, ja volim da sednem i porazmilsim. Taj trenutak sednem/razmilsim me je uvek odusevaljvao. To se javlja i kao tradicionalna forma ponašanja pred daleki put kroz ruska nesaglediva prostransva, kada je deo bontona bio da se pored spakovanih kofera, malo zastane, sačuva trenutak. Na drugim lokacijama se sačekivala duša, ili osluškivao i čekao povoljan položaj planeta.

A svašta može da se smisli u tim trenucima zastoja. Počevši od najjednostavnijeg prikaza vremena kao prave (polu prave, da budemo precizni, jer postoji jasan početak) koja se preseca raznim dobrim ili lošim dogadjaima, na nju se mogu zakačiti šareni baloni celom dužinom ravne linije, može se raditi na izboru boja balona, ili na njihovim oblicima, veličinama, ili na tome da li će balon biti iznad ili ispod te magične prave linje. Nekako prirodno dodje da je balon iznad "dobar" a onaj ispod "loš". Pa se onda oni mogu prebrajati, zbrajati i iz toga zaključivati... a to je prava draž zastanka. To rade i andjeli po Berlinu, oni nemaju problem sa vremenom, ali žele da ga oslušnu i osete, pa onda i oni zastanu.

Da, ja sam opet u fanatičnoj potrazi za koncetracijom, ali sam morala malo da se usporim i zastanem. Posle danas neću imati puno vremena za to, do prvog sledećeg povoda.

"Vreme je potpuno subjektivna stvar, ali nije svaki čovek subjekt, to je nevolja. Časovnici možda jesu egzaktni, ali vreme nije, vreme je stvar ličnosti, čak afiniteta. Zato više niko nije bez časovnika, ali svi su bez vremena."