Putovanje

Može da traje samo pola sata, može 8 sati, ili još bolje punih 25 sati. Može danas i da počne i da se završi, te se lako, standardno i da izmeriti duzina, a može da traje tako da se iz sutra predje u dan posle, gde sat stvarno, nije od velikog značaja. Tada je nebitno kada se krenulo, već je izvesna jedino činjenica, da će se jednom negde stići.

Koliko god da traje, to specifično premeštanje sa jedne tačke u drugu, to putovanje, ima svoj bogat unutrašnji život. Ima poseban ritam, koji je ostaje da živi i kada se sam put završi i koji jasno utiče na svako sledeće putovanje.

Mogu da kreiram ceo put sama, da ga osmislim unapred, isplaniram svaki detalj i kilometar, pa da tvrdim da on zavisi od mene, ili da naprotiv, kupim kartu, pa tako samo učestvujem, tj. samo putujem. Ta razlika je suštinski nebitna, jer ce se izgubiti čim put počne. Ja ili neko treci, predstavljamo samo način na koji će se ispoljiti sve one iste osobine koje put sam po sebi nosi, onaj njegov, vec pomenuti, unutrašnji život.

Mreža puteva, tako bolno različita i specifična za entitete po kojima se pruža, uz svu prateću, takodje geografski zavisnu i raznovrsnu klimu - maglu, led, isijavanje; kao i medjusobne odnose onih koji su nekuda krenuli, čine samo jedan obavezan, realan nivo iz razvoja tog života. Onaj deo koji se vidi, koji bi trebalo da postoji, jer bez njega nije put nemoguć, već je samo unekoliko otežan, pa će utucaj na ono drugo, neopipljivo i mistično u životu puta i putnika, biti znatno umanjeno.

Odnos stvarnog i nestvarnog uvek postoji, samo zavisi koliko u čiju korist. Obično je to jedna od nepredvidljivosti, koja traži da se nastavi dalje, da bi se taj odnos možda izmenio, da bi se možda nešto drugo desilo, da bi se nadanje u drugačije ishode iz stvarnog zivota, prenelo u izdvojeni život puta. Taj nestvaran aspekt stvara sam putnik, svojom vezom sa kretanjem, sa promenom okolinom, sa stalnom željom da proširi granice svog saznanja i osećanja, da transcenduje svoje moći kojima vlada van puta. Tu on ima vremena da se poseveti sebi i da veoma empirijski uporedi sebe unutra, sa kretanjem oko sebe. Što se bolje poredi, to će više sebe otkriti. Uz to će mu i dužina poredjenja dobro doći, da onako uspavanog i nepripremljenog sebe, što dublje istraži i unapredi.

Estetska vrednost tog sagledavanja je jako rano uočena, pa je sveprisutna kroz razne vidove umetnosti, još od epskih Odisejevih putešestvija, preko opisa prelazaka beskrajnih ruskih stepa trojkom, do tipiziranih mačo, sazreo-sam-i-izgradio-se road movie-ja. No osnovna ideja koja se i tu uočava, je pokušaj da se odgovori na to da li je put mesto gde smo mi bolji, skoncentrisaniji i interesantniji? Da li smo takvi zbog samog puta ili zbog toga sto imamo priliku da se na neko vreme otrgnemo i u drugačijim okolnostima porazmislimo o onom mestu sa koga smo krenuli? A možda je to sve samo privid, veoma slikovit i živ, ali stvoren samo da bi nekako opravdao jednostavnu animalnu potrebu za kretanjem...

Jos jedan BDay!

Sad kao treba da se ustreptalo lamentira nad, eto setnom, a istovremeno i jako nadahnutom & srećnom, sa suzama radosnicama po licu i polu ukočenim, drhtavim uglovima usana, proteklom, blogo-preživelom godinom. A kad nešto baš treba, ja se uglavnom ne slažem, ali rođendane volim i svoje i tuđe :-)

E pa tako... hepi, hepi jos dugo!

Razređivanje

Sticaj okolnosti je izazvao moje duže ne izbivanje iz grada i primetnu prazninu u glavi, koju to prati. Na početku se to ne primeti, jer se praznina lagano, neprimetno širi, a kako to dugo traje, onda su posledice sve opasnije. Počinjem da ne razlikujem bitno od ne bitnog, da se ukopavam u trivijalno, u obično, u gledanje televizije, čitanje novina, čekanje, pravdanje, razmatranje likova i dogadjaja oko sebe... Ali, kako me srećom, razum nije u potpunosti napustio (brojanje mi jos uvek odlično ide) da bi se postigla zeljena statistika, planirano se izbilo iz grada. Pa sam se, eto, iznova podsetila zašto mi je sve to ustvari neophodno, zašto postoji ta užasna zavisnost za promenom okoline, zašto mora nešto, tamo negde da me trgne.

Nešto slično kao kada para pokulja na sve strane kada se podigne poklopac na šerpi sa zakašnjenjem, tako se oko mene sve raspline i istrči napolje. Nekad i sama istrčim iz sebe, osetim trans visoravni, pa jedna ja odem dole, a druga ostanem da to sve gledam sa ivice. Da li je to dobro i da li će to jednom da prestane? Da li ima neki lek da se to izbegne, ili to kada jednom pocne postaje hronično? E, mozda to dokucim na sledećem putu... Srećom, urbi et orbi, biće to jako uskoro! A šta onda posle toga? A šta nakon, nakon toga? Opet samo pitanja koja naviru, kao i uvek bez smislenog odgovora, ali bar i ovako formulisana, prilično pomažu da se fokusiram.

Čarobni prizori nisu lako dostupni, oni moraju da se prvo zasluže. Ne može se iz tople ušuškanosti i udobnosti to ugledati, ne može se ni naslutiti njihova prava lepota.

Vetar u lice, vlaga, mokro, hladno, daleko od kuće, daleko od toplog, mraz po prstima, led po licu, više od hladnog, pritisak u ušima na gore, još jači vetar i pritisak na dole, voda za vratom, a sve po magli i sivilu. Uglavnom sve slično svaki dan, ali sa sve većim satirom koga uvek nosim na ledjima, tak da se nađe.

Retki su trenuci u koji vidim svu jačinu prirode, njenu surovost i svoju majušnost. Kao i kada vidim samo pokušaje da se približi divljini, da se ona kontorliše ili upregne. Ali, kada tako nešto vidim, potpunio se poremetim. Sve započete ideje i planovi se izluftiraju i na ionako razredjenom vazduhu, se ponovo uredno slože po mnogo važnijim prioritetima. Skockaju se sami razni teški završetci/nastavci/početci.

Stvarna okolina

Nadrealnost raste kako se udaljava iz centra ovog realnog grada. Sve što se nalazi po obodima admistrativne celine jednostavno nosi tu (davljeničku crtu) nepredvidljivosti i sve-je-moguce stvarnosti. Tu su talasi sreće razorni, a oni i sami po sebi postoje, za razliku od uštogljene svakodnevnice centra. Kao što u nekim ruskim klasičnim romanima sneg uvek provejava u novembru, kada glavni lik želi da se dogovori sam sa sobom i prošeta po tek opisanom idilicnom pejzažu, tako po tim ivicama, lelujaju trenutna prijateljstva, totalna solidarnost i razumevanje. Obično me velika muka natera da u cik zore poželim (uz veliku silu) i sama da zalelujam tim predelima, da ostetim tu energiju meteža, oronulosti i prisnosti sa nepoznatima karakterima. Više ne mogu ni sebi da objašnjavam da je to što mi se dogodi stvarno, da nije fikcija mudro osmišljena u udobnosti tople sobe, da nije sumanuti izbor zvezda iznad ili koncentracija niza 'onako', polu loših ili totalno loših odnosa ovih ili onih dešavanja.

Ako je još pre više decenija utvrđeno da u određenom, svedenom podrumu, na južnoj hemisferi postoji tačka koja sadrži sve ostale, onda je sasvim moguće da ovde, u rubnim delovima grada postoji tačka koja odbija realnost. I nije neophodno da se prođe bas kroz dugu da bi se to utvrdilo. Možda pomaže verovanje da Wallis stvarno voli Gromita i ako to ne pokazuje uvek, jer i on veruje da se to podrzumeva.

Ako se jednom desio spasonosni Homoseksualac, a drugi neki put samospoznajna provala oblaka, ne znači da će takva dešavanja prestati. Možda će se samo jednom ona dočekati spremno!