Sticaj okolnosti je izazvao moje duže ne izbivanje iz grada i primetnu prazninu u glavi, koju to prati. Na početku se to ne primeti, jer se praznina lagano, neprimetno širi, a kako to dugo traje, onda su posledice sve opasnije. Počinjem da ne razlikujem bitno od ne bitnog, da se ukopavam u trivijalno, u obično, u gledanje televizije, čitanje novina, čekanje, pravdanje, razmatranje likova i dogadjaja oko sebe... Ali, kako me srećom, razum nije u potpunosti napustio (brojanje mi jos uvek odlično ide) da bi se postigla zeljena statistika, planirano se izbilo iz grada. Pa sam se, eto, iznova podsetila zašto mi je sve to ustvari neophodno, zašto postoji ta užasna zavisnost za promenom okoline, zašto mora nešto, tamo negde da me trgne. Nešto slično kao kada para pokulja na sve strane kada se podigne poklopac na šerpi sa zakašnjenjem, tako se oko mene sve raspline i istrči napolje. Nekad i sama istrčim iz sebe, osetim trans visoravni, pa jedna ja odem dole, a druga ostanem da to sve gledam sa ivice. Da li je to dobro i da li će to jednom da prestane? Da li ima neki lek da se to izbegne, ili to kada jednom pocne postaje hronično? E, mozda to dokucim na sledećem putu... Srećom, urbi et orbi, biće to jako uskoro! A šta onda posle toga? A šta nakon, nakon toga? Opet samo pitanja koja naviru, kao i uvek bez smislenog odgovora, ali bar i ovako formulisana, prilično pomažu da se fokusiram.
Čarobni prizori nisu lako dostupni, oni moraju da se prvo zasluže. Ne može se iz tople ušuškanosti i udobnosti to ugledati, ne može se ni naslutiti njihova prava lepota.
Vetar u lice, vlaga, mokro, hladno, daleko od kuće, daleko od toplog, mraz po prstima, led po licu, više od hladnog, pritisak u ušima na gore, još jači vetar i pritisak na dole, voda za vratom, a sve po magli i sivilu. Uglavnom sve slično svaki dan, ali sa sve većim satirom koga uvek nosim na ledjima, tak da se nađe.
Retki su trenuci u koji vidim svu jačinu prirode, njenu surovost i svoju majušnost. Kao i kada vidim samo pokušaje da se približi divljini, da se ona kontorliše ili upregne. Ali, kada tako nešto vidim, potpunio se poremetim. Sve započete ideje i planovi se izluftiraju i na ionako razredjenom vazduhu, se ponovo uredno slože po mnogo važnijim prioritetima. Skockaju se sami razni teški završetci/nastavci/početci.
