Jos jedan BDay!

Sad kao treba da se ustreptalo lamentira nad, eto setnom, a istovremeno i jako nadahnutom & srećnom, sa suzama radosnicama po licu i polu ukočenim, drhtavim uglovima usana, proteklom, blogo-preživelom godinom. A kad nešto baš treba, ja se uglavnom ne slažem, ali rođendane volim i svoje i tuđe :-)

E pa tako... hepi, hepi jos dugo!

Razređivanje

Sticaj okolnosti je izazvao moje duže ne izbivanje iz grada i primetnu prazninu u glavi, koju to prati. Na početku se to ne primeti, jer se praznina lagano, neprimetno širi, a kako to dugo traje, onda su posledice sve opasnije. Počinjem da ne razlikujem bitno od ne bitnog, da se ukopavam u trivijalno, u obično, u gledanje televizije, čitanje novina, čekanje, pravdanje, razmatranje likova i dogadjaja oko sebe... Ali, kako me srećom, razum nije u potpunosti napustio (brojanje mi jos uvek odlično ide) da bi se postigla zeljena statistika, planirano se izbilo iz grada. Pa sam se, eto, iznova podsetila zašto mi je sve to ustvari neophodno, zašto postoji ta užasna zavisnost za promenom okoline, zašto mora nešto, tamo negde da me trgne.

Nešto slično kao kada para pokulja na sve strane kada se podigne poklopac na šerpi sa zakašnjenjem, tako se oko mene sve raspline i istrči napolje. Nekad i sama istrčim iz sebe, osetim trans visoravni, pa jedna ja odem dole, a druga ostanem da to sve gledam sa ivice. Da li je to dobro i da li će to jednom da prestane? Da li ima neki lek da se to izbegne, ili to kada jednom pocne postaje hronično? E, mozda to dokucim na sledećem putu... Srećom, urbi et orbi, biće to jako uskoro! A šta onda posle toga? A šta nakon, nakon toga? Opet samo pitanja koja naviru, kao i uvek bez smislenog odgovora, ali bar i ovako formulisana, prilično pomažu da se fokusiram.

Čarobni prizori nisu lako dostupni, oni moraju da se prvo zasluže. Ne može se iz tople ušuškanosti i udobnosti to ugledati, ne može se ni naslutiti njihova prava lepota.

Vetar u lice, vlaga, mokro, hladno, daleko od kuće, daleko od toplog, mraz po prstima, led po licu, više od hladnog, pritisak u ušima na gore, još jači vetar i pritisak na dole, voda za vratom, a sve po magli i sivilu. Uglavnom sve slično svaki dan, ali sa sve većim satirom koga uvek nosim na ledjima, tak da se nađe.

Retki su trenuci u koji vidim svu jačinu prirode, njenu surovost i svoju majušnost. Kao i kada vidim samo pokušaje da se približi divljini, da se ona kontorliše ili upregne. Ali, kada tako nešto vidim, potpunio se poremetim. Sve započete ideje i planovi se izluftiraju i na ionako razredjenom vazduhu, se ponovo uredno slože po mnogo važnijim prioritetima. Skockaju se sami razni teški završetci/nastavci/početci.

Stvarna okolina

Nadrealnost raste kako se udaljava iz centra ovog realnog grada. Sve što se nalazi po obodima admistrativne celine jednostavno nosi tu (davljeničku crtu) nepredvidljivosti i sve-je-moguce stvarnosti. Tu su talasi sreće razorni, a oni i sami po sebi postoje, za razliku od uštogljene svakodnevnice centra. Kao što u nekim ruskim klasičnim romanima sneg uvek provejava u novembru, kada glavni lik želi da se dogovori sam sa sobom i prošeta po tek opisanom idilicnom pejzažu, tako po tim ivicama, lelujaju trenutna prijateljstva, totalna solidarnost i razumevanje. Obično me velika muka natera da u cik zore poželim (uz veliku silu) i sama da zalelujam tim predelima, da ostetim tu energiju meteža, oronulosti i prisnosti sa nepoznatima karakterima. Više ne mogu ni sebi da objašnjavam da je to što mi se dogodi stvarno, da nije fikcija mudro osmišljena u udobnosti tople sobe, da nije sumanuti izbor zvezda iznad ili koncentracija niza 'onako', polu loših ili totalno loših odnosa ovih ili onih dešavanja.

Ako je još pre više decenija utvrđeno da u određenom, svedenom podrumu, na južnoj hemisferi postoji tačka koja sadrži sve ostale, onda je sasvim moguće da ovde, u rubnim delovima grada postoji tačka koja odbija realnost. I nije neophodno da se prođe bas kroz dugu da bi se to utvrdilo. Možda pomaže verovanje da Wallis stvarno voli Gromita i ako to ne pokazuje uvek, jer i on veruje da se to podrzumeva.

Ako se jednom desio spasonosni Homoseksualac, a drugi neki put samospoznajna provala oblaka, ne znači da će takva dešavanja prestati. Možda će se samo jednom ona dočekati spremno!

BDay

Svako različito reaguje na činjenicu da vreme protiče. Iznenadimo se da je već taj i taj dan u nedelji, ili da je "opet vikend" ili poslednji dan u mesecu. Gomila detalja koje formiraju našu svakodnevnicu zamagli nam osećaj proticanja vremena koje je konstatno. Pojedina prirodna dešavanja oko nas na kratko na to podsete - promena vremenskih prilika, skraćenje dužine dana ili neki poseban datum, praznik ili sasvim lični povod - rodjendan.

Tada može da se zastane, porazmisli ili može da se ignoriše postojanje tih ključnih tačaka.

U oba slučaja se samo iskazuje velika nemoć da se na vreme utiče, ali su pristupi drugačiji - pozitivni, afirmativni ili negirajući. Pokušaj da se izdigne iznad situacije, da se zaokupi trenutnim problemom ili razvojem neke univerzalne ideje, koja će sama po sebi postati van vremenska je javni ili tajni cilj koji živi u svakom čoveku.  

Iz raznih manje ili više poznatih razloga, ja volim da sednem i porazmilsim. Taj trenutak sednem/razmilsim me je uvek odusevaljvao. To se javlja i kao tradicionalna forma ponašanja pred daleki put kroz ruska nesaglediva prostransva, kada je deo bontona bio da se pored spakovanih kofera, malo zastane, sačuva trenutak. Na drugim lokacijama se sačekivala duša, ili osluškivao i čekao povoljan položaj planeta.

A svašta može da se smisli u tim trenucima zastoja. Počevši od najjednostavnijeg prikaza vremena kao prave (polu prave, da budemo precizni, jer postoji jasan početak) koja se preseca raznim dobrim ili lošim dogadjaima, na nju se mogu zakačiti šareni baloni celom dužinom ravne linije, može se raditi na izboru boja balona, ili na njihovim oblicima, veličinama, ili na tome da li će balon biti iznad ili ispod te magične prave linje. Nekako prirodno dodje da je balon iznad "dobar" a onaj ispod "loš". Pa se onda oni mogu prebrajati, zbrajati i iz toga zaključivati... a to je prava draž zastanka. To rade i andjeli po Berlinu, oni nemaju problem sa vremenom, ali žele da ga oslušnu i osete, pa onda i oni zastanu.

Da, ja sam opet u fanatičnoj potrazi za koncetracijom, ali sam morala malo da se usporim i zastanem. Posle danas neću imati puno vremena za to, do prvog sledećeg povoda.

"Vreme je potpuno subjektivna stvar, ali nije svaki čovek subjekt, to je nevolja. Časovnici možda jesu egzaktni, ali vreme nije, vreme je stvar ličnosti, čak afiniteta. Zato više niko nije bez časovnika, ali svi su bez vremena."