петак, 01. јул 2011.

Život u hotelskoj sobi

Na službenom putu sam, 20 dana, smeštena u hotelu u kome se vrlo kratko zadržavaju ostali gosti, uglavnom turisti na proputovanju kroz Brno.
Dočekali smo i ispratili Japance, Kineze, Litvance, Italijane, Koreance, Poljake... Smešni su mi susreti u liftu, kad postanem svedok neke njihove fore: pričaju nešto, onda puknu od smeha, pa redom jedan za drugim ponavljaju istu reč (meni potpuno nepoznatu) i smeju se do suza.  E, onda se nasmejem i ja, kao u filmu „Lost In Translation“ (naravno da sam ja onda Skarlet Johanson, a što? J).
Zgrada hotela je ogromna, i kao još par sličnih u okolini, pravljena verovatno da podmiri potrebe brojnih posetilaca obližnjeg sajma. Ima četiri zvezdice, pristojnu unutrašnjost i dobru hranu.

Posle desetog dana mi, iskusni gosti hotela otkrivamo pravo lice usluga koje se tu nude. Na primer, skeniranje dokumenata je nekad džabe a nekad 4 evra po strani. Upoznajemo i život u Lobby baru koji ima uvek tri sigurna gosta, bolje reći domaćice. To su prostitutke, od kojih je glavna prodavačica iz hotelskog butika. Na njihovu žalost Lobby bar je slabo posećen...
Moja soba je na osmom spratu, na samom kraju dugačkog hodnika.
Namam ništa protiv hotela, ali duži boravak u istom je verovatno prijatniji nekome ko je na odmoru. Takvom srećniku dan je ispunjen provodom i opuštanjem, pa su mu sređeno kupatilo i namešten krevet lepa iznenađenja.
Nažalost, mi umesto peškira za plažu nosimo laptopove... Radimo duže i više nego u Beogradu, sa ljudima koje ne poznajemo, i koliko god ovaj prijatni grad ume da nas odmori i razveseli posle posla, povratak u hotel nije povratak u dom.
Dok se trudimo da kompletiramo sve redove iz jedne excel tabele koja je prethodno stigla svima na mejl (i naravno u toku rada dobila još sedam redova),  vidim da se i kolegama iz Češke ide na odmor, ponekad se našalimo, ali onako površinski. Ne dolazi se tako brzo do onog kad mi moj beogradski kolega opisuje kako se oseća kao da ga nosi reka i kako vidi ponekad obale, ali ne stiže ni da ih dotakne. Ili kad uzmemo slušalice - bubice, pa prislanjamo na grudi i kao oživljavamo se. E, nema sad toga, samo posao i bojenje excel polja u boje koje znače: urađeno, mi treba da, oni treba da, još samo ostalo da...
Nakon takvog uglavnom poslovnog radnog dana, ulazim u svoju hotelsku sobu. Prvih desetak dana ne primećujem da mi nešto smeta, ali kako dani prolaze shvatam da želim da oživim taj mali prostor koji će neko vreme biti moj dom. Peškiri su poređani kao u filmu „Sleeping with the Enemy“, krevet zategnut. Monotoniju besprekorno nameštenih kreveta remeti potvrda da je sobarica ljudsko biće. Kad spavam sa dva jastuka, ona ih stavi jedan na drugi. Kad spavam bez jorgana, ona mi ostavi samo čaršav za pokrivanje.

Uskoro se vraćam za Beograd, u svoj stan koji sam sredila  tako da mi je sve na dohvat ruke. Moja mama je trenutno u tom stanu, otišla je da ga obiđe i da poplaća račune. Setim se kako često kaže: „Prvo pravilo reda u stanu je da svaka stvar ima svoje mesto.“ Dobro. Evo neka u ovom hotelu mesto za moje stvari budu stolice. Tako ću da obeležim sobu, kad uđem da ne mislim da sam promašila sprat. J


2 коментара:

  1. Super tema Suncokretu! Bas sam se zamislila.

    Podsetila si me na moj omiljeni lanac low cost hotela u kojima provodim sluzbene puteve. Zgrada kao zgrada, nekad bude i 13 spratova u vis, nekad 2-3, ali broj zvezdica i hranu, realno ne bih puno poredila, rekoh low cost (samo sto to obuhvata i neka posebna pravila, kao vise ekoloska, ovo-ono, a ne samo cenu).

    Samo sto sam ja svaki put ubedjena da je tih hotelskih ugodnosti bar duplo vise :-) ali mi je potpuno nedostizno uzivanje u njima, jer je broj minuta dnevno koje provedem u svesnom stanju (i van kupatila), sa sve od skoro uvedenim internetom, nabrojiv na prste.

    Slicno mi nekako dodje i sa poslom na sluzbenom putu, nekako mi sve lakse ide, tamo nikad ne kasnim, ne gubim vreme, a ni koncentraciju...

    Kao sto rece jedan mocni lekar u BGu, na pitanje kako to da se ne razbolite kada su oko vas stalno virusi/bolesti: 'To sve dolazi iz glave' :-)

    ОдговориИзбриши
  2. Prijatna melanholija hotelske sobe, hladna toplina lobija, hodnika, restorana, slucajno zateceni ljudi cije face ostaju u secanju a zivote im zamisljamo dajuci im nadimke koje nosimo kao suvenire kuci... sve je ovde i jos svasta novo i novoprimeceno.

    ОдговориИзбриши