Sve je to isto...ulice, kuće, ljudi...?

Zašto Beograd nikad neće biti metropola a Srbija (progresivna) država?
(a nije zbog odsustva para i metroa mada bi to malo pomoglo)

Iskreno, ne znam da li bi ikada želela da posetim Bilbao i da li bi uopšte čula za taj grad da tamo nije jedno od arhitektonski i kulturološki interesantnih zdanja - Guggenheim. Možda me još više od same zgrade i njenog sadržaja oduševljava priča koja stoji u njenim temeljima. Ona je hrabra, razborita, luda i strastvena. Osamdesetih godina proslog veka, Bilbao je bio grad sa visokom stopom nezaposlenosti (oko 25 %), tradicionalne industrijske grane su bile u zastoju, centar grada je zauzimala prometna luka i vrlo teška saobraćajna gužva. Drugi problemi su uključivali nasilje ekstremnih Baskijaca, propadanje zgrada, zagađenje i veoma loš javni prevoz (poznato?). Primarni cilj gradskih vlasti je bio poboljšanje kvaliteta života građana a plan koji je osmišljen i način na koji je sproveden je ono što priču čini fenomenalnom. Pored vrlo bitnih elemenata koji direktno poboljšavaju i olakšavaju život u gradu (metro, prečišćivači vazduha i vode, kompleksi za zabavu...) kruna je bila avangardno i za neke kontraverzno arhitektonsko delo Frank Ghery-a koje je proglašeno jednim od najspektakularnijih dela u dekonstruktivističkom stilu. Ostale kulturne investicije su uključivale koncertne sale i "inkubatore" za mlade umetnike sa ciljem da se razvije kulturni turizam i otvore radna mesta u ovoj oblasti. Od otvaranja muzeja 1997. do danas bilo je preko 9 miliona posetilaca.

Guggenheim, Bilbao, Španija

Muzej je doneo nadu građanima, ujedinio političke partije i civilne organizacije oko regeneracije grada koja je još uvek u toku. Scenario liči na plan Velikog Štrumfa ili gradonačelnika Patkovgrada. Ovdašnji uštogljenici koji su se napajali na izvorima mudrosti po manastirima i brdima nebeske zemlje bi rekli da je to sve naivna priča. Čujem ih kako šište preko jutarnje rakije: "Ma kakav muzej, festival, hahaha inkubator za umetnike... narod nema leba da jede. Guši se u zelenim kontrolorskim prslucima u GSP-u...!"

Takve priče, poput ove iz Španije, u Beogradu se gase dok su još u fazi iskre. Činjenica da se one pričaju i pokreću i po Bg-gajbama samo svedoči o njihovom postojanju i jalovosti sredine u kojoj pokušavaju da porastu. O da, za Bilbao projekat su bila potrebna OO da se prepozna prilika i rizikuje za pravu stvar. Taj bitan sastojak ovde ne raste.

Cité du design, St. Etienne, Francuska

Kad smo već na relaciji Bilbao-Beograd, na pola puta je još jedna ongoing uspešna priča iz Sent Etjena, malog grada blizu Liona, koji je počeo da se gasi sa svojim rudnikom, industrijom oružja, bicikala i traka. "Krpeljčić" lionske tekstilne industrije danas izgleda kao najdosadnije mesto u Francuskoj koje se jednom u 2 godine pretvaralo u Grad Dizajna. Sve gradske ustanove, prodavnice, ulice, stanovnici su tih 20-ak dana u 2 godine disali i živeli dizajn. Ministarstvo kulture Francuske je ovaj napor prepoznalo kao šansu da se čitav region osveži i osnaži i pružilo mu je preko potrebnu logističku i finansijsku podršku. Sada ovaj bienalni projekat ima nameru da postane svakodnevica. Sećam se kako je sve počelo kao inicijativa profesora i studenata Fakulteta za dizajn u St. Etjenu. Kako su svi do iscrpljenosti volontirali, kako su dizajneri iz celog sveta gostovali po stanovima i kućama sentetjenaca...Moglo je sve to da nestane sa iscrpljenošću organizatora da se ovo dešavalo u kratkovidom krtičnjaku. Više o tome

Cité du design, St. Etienne, Francuska

Missing ingredient za podršku čarobnim i smelim idejama u Beogradu nedostajaće sve više i više, jer umiranjem svake iskre slabi šansa i rešenost da se pokrene nova a raste prostor za korovske novogodišnje "projekte", štalizaciju grada, smrknutije i autističnije izraze lica.


Dis-patch je možda mogao da bude nešto zbog čega bi ponekad mogla da se radujem kad se setim pesmice "Beograd ima balkone cvetne..." umesto što me uvek rasplače. Možda je mogao da sa leđa male grupe ljudi pređe na čvršće i jače temelje (onda je i zgrada jača i veća i privlači više ljudi, to zna Suncokret ali ne i onaj ko bi takođe to trebalo da prepozna). Eto, jedna vrata su se zatvorila u Beogradu. Prilično tiho, kao i uvek kad ostavljamo nešto lepo iza sebe. Druga će se otvoriti, kako kaže narod koji olako sebi prašta greške, ali samo da bi se ponovo, još tiše zatvorila.

Dis-patch Festival R.I.P. from Dis-patch Festival on Vimeo.